Veliki srpski špijun Peter Bruderman

Čačak – Prve ratne godine po Solunu se raščulo o Peteru Brudermanu. Kako i ne bi kad je svaka sila te 1914. imala u grčkoj luci svoju obaveštajnu službu i agente, a taj austrijski vojnik je navodno u borbi na Drini bio kontuzovan i zarobljen, ali je uprkos ranama uspeo da pobegne iz logora u Nišu. Sad je po solunskim gostionicama pripovedao da će rat trajati najviše jedan mesec jer je Srbija na kolenima.

On je, eto, ranjenik nevoljnik koji proba da se zbrine u velikom pristaništu, tek dve godine ranije oslobođenom od Turaka. Priđe mu čovek i na srpskom, znajući za njegove priče, i reče da se javi austrijskom konzulatu u gradu. Ovaj ode tamo, primi ga šef obaveštajaca Hoflener, razgovaraju na nemačkom.

‒ Bečlija? I ja sam ‒ reče Hoflener. Iz koje ste jedinice?

‒ Peti puk 21. landverske divizije. Ranjen sam na Drini. Otac je Nemac, Bavarac, majka Mađarica, ja rođen u Beču. Živeli smo neko vreme u Subotici gde mi je otac imao bravarsku radionicu, tu sam naučio srpski.

Popunio je upitnik o tome kojim veštinama raspolaže. Usledila je, dabome, provera austrougarskog konzulata, a iz Beča u Solun Hofleneru uskoro stigao odgovor: Peter Bruderman nestao noću između 9. i 10. avgusta 1914. prilikom forsiranja Drine i prelaska u Srbiju. Nije na spisku poginulih. Služio u 1. četi 2. bataljona 5. puka 21. landverske divizije 8. korpusa.

I tako dobije ulogu špijuna koji radi za Nemce. Hoflenerov posluško nabavi mu odelo, da 500 drahmi za trošak i naprave mu svečanu večeru u „Splendidu”, pošto je postao njihov agent. Na banket je došao i generalni konzul Nemačke u Solunu Holgel, sa suprugom Elzom, a pojavio se i bugarski konzul Sljedkov, sa svojom Cvetom.

– Vidim iz upitnika da ste studirali pravo u Beču? ‒ znatiželjan je Hoflener.

‒ Rat me omeo, nisam završio.

 – Učili ste i francuski.

‒ Privatno, moj otac je želeo da se bavim diplomatijom.

Sutradan je jedan čovek prerušen u grčkog kaluđera došao u srpski konzulat u Solunu i tražio odmah da vidi Mihaila Bankovića, koji je bio zadužen za naše obaveštajce. Skinuo je kamilavku i zagrlili su se. Bio je to Miloje Petrović, lažni Peter Bruderman, dok je pravi Peter ostao u logoru u Nišu i za njega niko više nije smeo znati.

Kaplar srpske vojske, po imenu Miloje Petrović, studirao je pravne nauke u Beču i Lozani, učio marljivo jezike što mu je išlo i bližio se čas kad će stricu, trgovcu iz Topole Aleksi Petroviću, koji ga je školovao, moći da kaže: „Čiča, postao sam učen čovek. Blagodarim na tvojoj pomoći.” Teško ranjen u bici kod Kumanova maštao je da se vrati na studije u Lozanu i ni slutio nije da će mu se 9. avgusta 1914. život okrenuti naglavačke.

Miloje je tada upravo bio u pripremljenom transportu za front protiv Bugara, kad stiže naredba da se hitno javi obaveštajnom odseku Vrhovne komande. Sat kasnije bio je u kabinetu pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Tu je zatekao jednog majora lepih ufitiljenih brkova i pride mladog čoveka u građanskom odelu. Ubrzo je saznao da su to major Voja Tankosić i rezervni potporučnik Kosta Vojinović.

Apis ga upita koje jezike govori, a on će:

‒ Nemački i francuski odlično, engleski i italijanski onako.

‒ Potreban nam je mlad i hrabar obaveštajac.

‒ Spreman sam da služim svojoj otadžbini na svaki način.

Tu noć provedenu na Drini u selu Kurjačici, zapravo na Adi, pamti jer je Apis od majora Tankosića tražio da kako zna i ume zarobi jednog austrougarskog oficira. Tu poruku je doneo, vrativši se od Apisa, kaplar Miloje. Major Tankosić i jedan vojnik odoše kroz noć, preko Drine i uskoro su otuda vodili visokog švapskog starešinu i njegovog ordonansa. Onaj oficir reče da je generalštabni major, drhti i moli ih da mu kažu hoće li biti ubijen. Miloje za ime upita mladog vojnika iz majorove pratnje?

‒ Peter Bruderman, ordonans gospodina majora – reče ovaj.

U kabinetu, kasnije, Apis se obrati Miloju:

‒ Imam za vas jedan važan zadatak u Solunu...

‒ Nisam oženjen, imam samo majku i mlađu sestru i jednog strica koji me školovao. Mogu li da znam šta ću raditi tamo?

‒ Javićete se našem konzulu Rajku Vintroviću. Solun je za nas veoma interesantan, pun je svakojakih špijuna. Obratite pažnju na bugarski konzulat. Videćete već šta tu ima, ko se sve muva i radi za naše neprijatelje...

Tako je mladi Šumadinac, kojem su bile samo 24 godine, krenuo stazom vrhunske špijunske karijere. Po Apisovoj zapovedi bio je i u pratnji starog kralja Petra tokom Kolubarske bitke, kasnije i pratilac dr Arčibalda Rajsa, koji mu je pre rata predavao na studijama u Lozani.

Avgusta 1917. Francuska vrhovna komanda odlikovala je Miloja Petrovića orednom ratnog krsta sa palmom za zasluge stečene u radu obaveštajne službe. U aktu srpskoj Vrhovnoj komandi navedeno je da se „potporučnik Miloje Petrović odlikuje za podvige u radu obaveštajne službe i da je želja generala Saraja da mu ovo odlikovanje lično uruči na skromnoj svečanosti”.

General Moris Saraj, zapovednik francuske vojske u Solunu rekao je da visoko odlikovanje dodeljuje mladom potporučniku zbog toga što je uspeo da u Solunu parališe rad austrijske, nemačke i bugarske obaveštajne službe, a posebno za učešće u akcijama na otkrivanju zločinaca koji su pripremali atentat na rumunskog kralja Ferdinanda i otkrivanju baza nemačkih sumarena u Jadranskom moru.

Francuska komanda u prepisci oko odlikovanja Petrovića pogrešno tituliše kao potporučnika, iako je bio samo kaplar. Pošto nije imalo smisla da se u civilnom, dakle kaplarskom odelu pojavi pred generalom i primi odlikovanje, Petrović je na predlog novog šefa srpske obaveštajne službe u Solunu, pukovnika Kalafatovića, odmah pre svečanosti unapređen u čin potporučnika i na vreme mu je obezbeđena odgovarajuća uniforma – zabeležio je čačanski književnik Antonije Đurić u svojoj povesnici „Po zapovesti Srbije”.