Nijedna žena ne sme biti žrtva diskriminacije

Od našeg specijalnog izveštača

Madrid – „Nijedna” – natpis je na bilbordu u ulici Serano u centru Madrida u okviru kampanje koja poručuje, pre svega mladima, da nijedna žena ne sme biti žrtva „fizičkog, seksualnog i verbalnog nasilja”.

Kredo „Nijedna” opisuje i brojne druge programe i zakone progresivne španske vlade, koja je borbu protiv diskriminacije uvrstila u svoje najvažnije ciljeve. Socijalisti premijera Pedra Sančeza i njihov koalicioni partner, levičarski Podemos, odlučili su da će država finansirati vantelesnu oplodnju za sve žene koje to žele, uključujući Špankinje bez partnera, lezbijke, biseksualke i transrodne osobe koje mogu da rode (rođene kao žene).

In vitro je u Španiji pokriven državnim zdravstvenim osiguranjem, ali je 2014. tadašnja konzervativna vlada Narodne stranke (danas na vlasti u gradu Madridu) zabranila da se iz javnih fondova finansira in vitro ukoliko pacijentkinja nije heteroseksualna žena s partnerom.

„To što nemate muškarca nije medicinski problem”, poručivala je država, odbijajući da plaća in vitro za žene koje u poslednjih 12 meseci nisu imale seks s muškarcem bez kontraceptivnih sredstava.

Zabrana na državnom nivou važila je do pre nekoliko meseci mada su pokrajine mogle da iz svojih budžeta izdvoje novac za sve žene. Zahvaljujući novom zakonu, to više nije stvar dobre volje regiona, već pravo dostupno u celoj Španiji.

U Madridu nije redak prizor da se iznad radnji ili s terasa vijore LGBT zastave, posebno u četvrti Čueka, gde je i znak za stanicu metroa u boji duge. FELGTBI+ je jedna od najznačajnijih LGBT organizacija i godinama je tražila da se vantelesna oplodnja omogući svim ženama koje ispunjavaju druge uslove (godine i zdravstveno stanje).

„Borili smo se da vratimo naša reproduktivna prava osam godina, to jest otkako je Narodna stranka odlučila da nas isključi iz toga. To je bio naš zahtev za vladu i zadovoljni smo rezultatom”, ističe Paula Iglesijas, potpredsednica organizacije FELGTBI+.

„Tih ranijih godina reproduktivna prava pretvorena su u privilegije, pa su žene bez partnera, lezbijke, biseksualke i transrodne osobe koje mogu da rode morale da idu na in vitro privatno ako su imale para. Srećom, ovaj novi zakon znači kraj diskriminaciji.”

U Srbiji je i ženama bez partnera (ne ulazi se u njihovo seksualno opredeljenje) dozvoljen in vitro, ali u praksi to ne funkcioniše. Banka reproduktivnih ćelija zvanično postoji, ali ne radi jer nema donora, pa žene bez heteroseksualnog partnera i dalje odlaze u inostranstvo. Srpske organizacije za zaštitu LGBT prava i udruženja za promociju vantelesne oplodnje smatraju da bi banka reproduktivnih ćelija proradila kad bi donorstvo počelo da se promoviše i plaća. Nedavno je stigla vest da će Srbija početi da uvozi donirane reproduktivne ćelije, i to upravo iz Španije, gde takve banke uveliko funkcionišu. U pirinejskoj kraljevini su i istopolni brakovi priznati još 2005, kao i pravo pripadnicima ove zajednice da usvajaju decu.

Hose Vela iz organizacije „Kogam” ističe dobre strane španskog sistema, kao što je i pravo pripadnika LGBT zajednice da u slučaju rizičnog seksa u državnoj bolnici dobiju lek koji deluje antivirusno i sprečava nastanak HIV-a. Ipak, naš sagovornik dodaje da se ova manjina i dalje suočava s teškoćama.

„Diskriminacija počinje u školi, gde deca ismevaju homoseksualnost, pa mladi odrastaju sa shvatanjem da treba da se stide ako su gej. U zakonu smo svi zaštićeni, ali u praksi nailazimo na homofobne ljude, posebno u unutrašnjosti zemlje, i tu često ništa ne možemo. Homofobni bankari mogu da odugovlače s odobrenjem kredita sve dok se ne proda stan koji ste želeli da kupite i upravo se to i meni dogodilo”, ističe Vela.

Sa zgrade Ministarstva za jednakost vijore se zastava duginih boja i ružičasta zastava s natpisom „Želimo da budemo žive”. To je apel u borbi protiv porodičnog nasilja. Na predlog ovog ministarstva vlada je nedavno usvojila zakon koji ženama s jakim menstrualnim bolovima i tegobama dozvoljava dva do tri dana plaćenog odsustva mesečno. Zakon, koji uskoro treba da bude usvojen i u parlamentu, predviđa i da devojke od 16 ili 17 godina više ne moraju da imaju dozvolu roditelja da bi otišle na abortus, kao i da žene dobijaju pravo na bolovanje posle pobačaja. Namerni pobačaj je dozvoljen do 14. nedelje i pokriven je državnim osiguranjem. Ipak, mnogi lekari u državnim ambulantama i bolnicama odbijaju da izvrše abortus, pozivajući se na prigovor savesti, da bi onda istu intervenciju izveli u privatnoj praksi.

Zbog toga je i Laura, koja provodi nedeljno popodne igrajući se s trogodišnjom kćerkom Hulijetom u parku Retiro, skeptična kad je reč o brzim promenama. Iako podržava napore vlade, sumnja da će reforme odmah zaživeti.

„Ja radim u multinacionalnoj kompaniji, gde žene i muškarci nemaju iste plate. Gotovo svi naši direktori su muškarci. Jedno je zakon, a drugo praksa i zato mislim da će i pravo na odsustvovanje kad vam je loše tokom ciklusa ostati mrtvo slovo na papiru u mnogim firmama”, ističe Laura.

„Mi same Čamberi” je organizacija koja se bori da antidiskriminatorni zakoni ne ostanu mrtvo slovo na papiru. Prostorije ovog udruženja oblepljene su plakatima koji pozivaju žene na proteste protiv „mačističkog nasilja”. Anheles Perez iz „Mi same Čamberi” ističe da podržava sve pomenute zakone, posebno zakon koji je usvojen pre nekoliko dana i koji je odredio da je svaki seks bez saglasnosti – silovanje. Ovaj zakon je donet pod uticajem slučaja od pre nekoliko godina kad je više muškaraca, poznatih kao „Čopor”, grupno silovalo devojku od 18 godina u Pamploni. Javnost je bila zgrožena prvostepenom presudom, koja je glasila da to nije bilo silovanje jer je devojka bila „pasivna”. Sad je svaki seks bez saglasnosti silovanje, pa žena ne mora da rizikuje da je napasnik isprebija ili ubije da bi dokazala da je bila silovana.

„Ovaj zakon je veliki napredak posle slučaja ’Čopor’. Najveći problem u Španiji je obrazovanje. Potrebno nam je bolje obrazovanje da bismo naučili mlade kako da se ponašaju prema ženama”, objašnjava Anheles Perez.

U parku Templo de debod mnogi srednjoškolci i studenti se u kupaćim kostimima sunčaju na travnjacima. Kao i u Retiru, i u ovom parku jedni pored drugih sede dvojica muškaraca koji se drže za ruke i tradicionalne porodice s malom decom. Dvadesetpetogodišnja Elsa je između dva drveta razapela ležaljku za ljuljanje i čita materijal za doktorat iz optike. Ona veruje da se s pomenutim novim zakonima stvari kreću u dobrom pravcu:

„Mislim da i dalje nailazimo na primere neravnopravnosti, ali i da idemo u pravom smeru. O tome govori i činjenica da imamo i čitavo jedno ministarstvo koje se bavi jednakošću. Mi Španci smo uglavnom opušten narod i ne smeta nam šta drugi rade ako to nas ne ugrožava.”

Tekst je napisan u okviru projekta delegacije EU u Srbiji „Puls Evrope”