Neopravdano zapostavljamo vetar i sunce

„Energetska politika je uvek politika moći i uvek je politika interesa, stoga je uvek i bezbednosna politika”, rekao je nedavno nemački ministar ekonomije i klime Robert Habek. A da li će Evropa uspeti da se osloboditi zavisnosti od ruske energije i kako će to učiniti – primenom obnovljivih izvora ili tako što će zavisiti od energenata neke druge zemlje, pitanje je od 300 milijardi evra. Toliko EU planira da izdvoji do 2030. godine na ime strateške autonomije. Da je ovo najsloženije i najzahtevnije pitanje geopolitike 21. veka pokazuju sve energičnije rasprave o energiji koje se vode u većini evropskih zemlja. Nemački Zeleni, koji su sada deo vladajuće koalicije, napadaju prethodne vlade zašto nisu radile brže na odvajanju nemačke privrede od ruskih fosilnih goriva, Belgija preispituje svoje odustajanje od nuklearki, dok Italija, Holandija i Velika Britanije ubrzavaju procedure kako bi gradili vetroparkove.

Ipak, stručnjaci za klimatska pitanja nisu ubeđeni da sa tragedijom u Ukrajini dolazi renesansa kad je reč o životnoj sredini. Evropski zeleni dogovor podrazumevao je da do 2050. godine emisija gasova sa efektom staklene bašte bude – nula.

– To jeste bio plan, ali za 30 godina, a ne u narednih nekoliko leta. Sada svaka zemlja pokušava da nađe novu šansu, pa tako pojedine države nastoje da ubrzaju proceduru za dobijanje dozvola za izgradnju vetro i solarnih elektrana. Međutim, brzina kojom se traže rešenje ne ide u prilog težnjama iz Zelenog dogovora. U Americi je, samo 12 sati pošto je Rusija bombardovala Ukrajinu, počeo jak pritisak lobi grupa da se ukine zabrana za istraživanje novih gasnih polja. Takođe, prelazak na tečni gas nije ništa zelenije rešenje, jer je razlika između tečnog i prirodnog gasa samo u načinu dopremanja. Gasni terminal u Grčkoj koji se sada ubrzano gradi samo je mali deo plana da u narednih tri do pet godina nikne veliki broj ovakvih postrojenja na obalama širom Evrope. Svako ovakvo postrojenje ne ide u prilog čak ni nastojanju da gas, kao najprihvatljivije fosilno gorivo, bude prelazno rešenje na putu ka proizvodnji energiji iz obnovljivih izvora. Najavljene investicije su zapravo dugoročne, jer niko ne pravi gasne terminale da posluže godinu ili dve - objašnjava za „Politiku” meteorolog i vanredni profesor na Fizičkom fakultetu u Beogradu Vladimir Đurđević.
Samo dva meseca pre napada Rusije na Ukrajinu, belgijski zvaničnici obavezali su se da će do 2025. zatvoriti svih sedam reaktora u nuklearnim elektranama. Sada se pitaju da li su prenaglili kada su odlučili da nuklearnu energiju proglase za prošlost. A da je Srbija tek na putu atomske budućnosti ukazao je u januaru ministar bez portfelja zadužen za inovacije i tehnološki razvoj Nenad Popović na Međunarodnom samitu u Dubaiju. Ministar je tada rekao da naša zemlja „treba da gradi nuklearnu elektranu kako bi obezbedila stabilno snabdevanje energijom”. Ali šta o tome, sa aspekta zaštite životne sredine, misle stručnjaci?
– Ne mislim da treba da kažemo da nas to ne zanima, ali ne treba ni da srljamo. Istina je da nuklearna energija nema emisije ugljen-dioksida, ali ako se dogodi neki akcident ostavlja dalekosežne posledice. I dan-danas sela u blizini Fukušime nisu naseljena. Moramo razmišljati i o nuklearnom otpadu, jer nije rešenje zakopati ga ispod nekog brda. Takođe, važno je i pitanje da li imamo stabilne izvore nuklearnog goriva, pa imati u vidu da nijedna nuklearna elektrana na svetu dugoročno nije isplativa i da je ona ogroman finansijski pritisak na ekonomiju koji mogu da podnesu bogate zemlje, dužinu njene izgradnje, stalno subvencionisanje… Posle Černobilja malo je istraživanja rađeno, pa je mnogo više pitanja nego odgovora kada je reč o nuklearnoj energiji. Ono što bi u Srbiji bio problem jeste i nedostatak kadra – objašnjava Đurđević i dodaje da male modularne nuklearne elektrane, koje bi ubrzale vreme izgradnje, za sada postoje samo kao test-postrojenja i to tek nekoliko u celom svetu.

Dok Evropa pokušava da nađe rešenje kako da se najbezbolnije oslobodi ruskog prirodnog gasa, koji je pokretač evropske ekonomije, samo dnevno za gas i naftu, u zavisnosti od cene, Rusiji plaća od 800 miliona do milijardu dolara. Srbija je, za veći deo isporuke, dobila prijateljsku cenu, što će, bez sumnje, podstaći inostrana privredna ulaganja. Ali stručnjaci insistiraju da i naša zemlja treba da ide u pravcu energetske nezavisnosti. Kako?

– Najpouzdaniji izvori energije su vetar i sunce, a kod nas su nepravedno zapostavljeni. Srbija ima jedno od najboljih područja u Evropi na kopnu za proizvodnju energije iz vetra, a to je košavsko. Država bi trebalo da pojednostavi proceduru za izgradnju vetroparkova, kao i da nađe način da oni ne budu samo u rukama privatnih kompanija. Recimo, u EU je praksa da neka regija ili lokalna samouprava dobije udeo u postrojenju. Dobra ideja je da se izgrade solarne elektrane na devastiranim kopovima poput „Kolubare”. Trebalo bi težiti da se solarni paneli postave na krovove škola, muzeja, bolnica, ali i da to učini svaki građanin koji ima svoj krov. Oni su sve jeftiniji, a zakon ide naruku građana jer potrošač može da bude istovremeno i proizvođač, odnosno višak proizvedene energije može da proda. Danas se u pojedinim zemljama mali solarni paneli kupuju u robnim kućama. Važan aspekat energetske nezavisnosti je energetska efikasnost, mi smo veliki rasipnici u tom pogledu i beležimo nedopustivo velike gubitke u sistemima proizvodnje i distribuciji električne energije – podseća naš sagovornik.

O očuvanju i energetskoj efikasnosti u svom izveštaju govorila je nedavno i nemačka Nacionalna akademija nauka nudeći formulu za preživljavanje zime bez ruske energije. Ali ta jednačina nije nimalo zelena, jer uz štednju i uvoz stranog, neruskog gasa podrazumeva i povećanje termolektrana na ugalj. Tako se pred vladajuću koaliciju u kojoj su i Zeleni postavila dilema – da li da postanu manje zeleni ili da ostanu zavisni od Rusije, plaćajući jednu od najpovoljnijih cena gasa.