Preznojavanje

Gotovo letnja sparina zavukla se u naše domove, pa nas, izgleda, usijani televizor sve više odbija. Jer, kome je potrebno dodatno zagrevanje na ovu vrućinu?! Čovek se samo preznoji gledajući već preznojenog Acu Lukasa koji najavljuje biografski film o sebi dok se leluja na lepom plavom Dunavu... Ništa nam manje toplo nije od norvežanske lopte u našoj mreži.  Neki su se i preznojavali zbog „korpe“ Sergeja Lavrova.... Bilo je i onih kojima je pritisak skočio od srpske verzije „Černobilja“ i razotkrivanja vinčanske tajne, u Bjelogrlićevom stilu. Neki su se preznojavali od radosti jer su košakaši Crvene zvezde odneli trofej, drugi od muke... A već usijanu atmosferu podgrejala je „pobeda“ na sudu pobratima i novopečenog Srbina, Džonija Depa. Bilo je i onih koji su se preznojavali prateći završnicu „Survajvera“, neki slušajući zakletvu, neki zbog neposlušnosti, a neki zbog predugačkih reklama, dosadnih ispraznih jutarnjih programa, i večernjih trabunjanja.

Zapravo, mnogo preznojavanja ni oko čega. Sutra će se već sve zaboraviti. Pametniji nećemo biti, a ni informisaniji. Da li je to poraz za nas, ili za televizije?

Posebno je bilo zanimljivo kako su se televizije bavile pitanjem – hoće li ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov doći ili ne u Srbiju, i zašto ne... I ko ga je pozvao, a ko sprečio... I da li se samopozvao ili je pozvan, ili prozvan... I da li dolazi s prijateljskim namerama ili  s bačenom rukavicom... A posebno je zanimljiva ponovna podela – na proruske i antiruske televizije, kao i potpuna banalizacija srpsko-ruskih odnosa, na nivou tinejdžerske euforije. Iako se ova tema itekako tiče i običnih građana i njihovih života, televizije kao da nisu ozbiljno to shvatile, pa je sve više ličilo na fudbalsku utakmicu... Umesto da navijači prate srpsku reprezentaciju i da nam tribne ne budu pune samo kada se igra „večiti derbi“, svi su gledali onu drugu utakmicu, Srbija-Rusija. Umesto analitičnog pristupa, sve je bilo u stilu: „Zar i ti brate Putine?“ Ili – „Ko je kriv?“ Poput rijaliti programa koji je ostavio u senci čak i „Zadrugu“. A da li se neko uopšte potrudio da nam objasni šta se zapravo dešava i koliko je ova poseta važna za naše bivstvovanje. Da li to vodi ka destrukciji, novim sankcijama, nemaštini? Rat se ne dešava samo nekome tamo, već i nama. Ispred kamera!

Televizije, rat nije igrana serija niti šou program za popunjavanje programskih rupa. Već egzistencijalno pitanje. Od kojeg treba svi dobro da se preznojimo. U ratu, kažu, nema morala. A da li ga ima na televizijama?

Ovde nema mesta za „putovanje“, a ni za osuđivanje. Jer u ratu nema naivnih, niti prijatelja. Mogu li bar onda televizije da nam budu prijatelji i da nas ponovo ne dele na ove i one, naše i njihove, rusofile i anti-Ruse. Posle se pitamo otkud govor mržnje, pretnje, agresije... Jer, danas se bira sa kim se seda u kafanu po tome da li je za ili protiv rata u Ukrajini. A koliko do juče smo se delili na vakcinisane i nevakcinisane.

Da li se mržnja zapatila u našim medijima? Da li smo izgubili svaki kompas za realnost? Satanizacija, etiketiranje, ponovo su zavadale u etru. Umorni smo televizije! Pohitajte na godišnje odmore, što pre!  Dobar inostrani program iz životinjskog sveta sada bi nam najviše prijao. Ne samo da odmorimo, nego da nešto i naučimo.