Ko su Rusi koji sve praštaju Putinu?

Verovatno od vremena kada se Adolf Hitler uspinjao na vlast, propaganda nije tako brutalno formirala stavove čitave nacije kao što je to sada slučaj sa zvaničnim ruskim viđenjem rata u Ukrajini. Rusi ga masovno podržavaju.

Kremlj je kombinacijom straha i medijskih manipulacija unutar zemlje uspeo što nije u inostranstvu: izmenio je globalni karakter rata. Žrtve su predstavljene kao agresori. Dovoljno je bilo ukrajinsko rukovodstvo ili bataljon „Azov” proglasiti za neonaciste, da to kod većine od 330 miliona Rusa izazove patriotska sećanja na Veliki otadžbinski rat.

Vlast je već u prvim danima reagovala na sebi svojstven način: donet je novi zakon po kojem je svaka kritika rata kažnjiva do 15 godina zatvora. Nezavisni radio „Eho Moskve” i TV kanal „Dožd” brzo su ugašeni. Istraživači pod kontrolom autoritarnog režima odradili su svoj deo posla.

Ko su ljudi koji brane agresiju protiv slovenske i većinski pravoslavne braće? Šta tačno podržavaju?

Laboratorija javne sociologije, nezavisna istraživačka grupa levičara i aktivista iz Sankt Peterburga, počela je da se bavi pitanjima rata odmah posle ruske invazije 24. februara. Intervjuisane su stotine ljudi, mahom po Moskvi i Sankt Peterburgu, onih koji su učestvovali na proratnim i antiratnim mitinzima. Iako su intervjui bili anonimni, očekivano se pokazalo, kako za „Soušal Jurop” piše Svetlana Erpileva, da su mnogi odbili da se izjasne, bilo da su intervjui vođeni onlajn ili uživo.

Uobičajeno se smatra da oni koji podržavaju rat veruju državnoj propagandi: da Ukrajinom upravljaju „nacisti”, da je vlast u Kijevu uz podršku NATO planirala da napadne Donbas i Krim, a onda i Rusiju, da podržavaju Putina i da su pripravni da ignorišu posledice zapadnih sankcija. Ispostavilo se da su razlozi koji ih navode da podržavaju vojnu agresiju složeniji, da je postoje različiti motivi i da može da se identifikuje više glavnih grupa.

Najveću čine oni koji slepo veruju propagandi države, koji se isključivo oslanjaju na režimske medije i zvanično tumačenje da je cilj „specijalne vojne operacije” zaštita od „genocida” stanovnika Donbasa koji govore ruski. U većini su zabrinuti zbog civilnih žrtava, ali odgovornost prebacuju na ukrajinsku vojsku.

Drugu grupu čine oni koji su od ranije indoktrinirani idejom Ruskog sveta, nacionalističkim projektom koji je Vladimiru Putinu omogućio da negira ukrajinski nacionalni ili verski identitet i da razbukta snove o definitivnom porazu večitog neprijatelja: Zapada. Ukrajina treba da se vrati u skute Ruskog sveta. Invazija će pomoći miru u istočnoj Evropi.

Svesni su da će sankcije Zapada teško pogoditi rusku privredu, ali su pripravni da izdrže pošto im je poručeno da će to samo smanjiti zavisnost ruske ekonomije od Zapada. Podržavaju Putina uprkos unutrašnjim problemima zemlje i spremni su da praštaju u teškim vremenima.

Pojedinci su svesni da ruski vojnici ubijaju Ukrajince, uključujući i civile, ali žele da veruju da njihova armija maksimalno izbegava civilne žrtve, da ukrajinske snage provociraju gubitke krijući se po gradovima među stanovništvom, ili jednostavno kažu: rat je rat, a nastavlja se samo zato što to želi ukrajinska strana.

Treću grupu čine inficirani NATO pretnjom. Iako bi radije da nema rata, pravdaju ga potrebom da se uzvrati napredovanju zapadne vojne alijanse na istok i vojnog zaokruživanja Rusije. Više veruju diplomatiji, ali ne bi da kritikuju Putina jer su uvereni da je on sve pokušao oko pregovora i da je bio odbijen. Invazija Ukrajine je bila iznuđena opcija radi bezbednosti Ruske Federacije.

No, kako se invazija produžavala, rastao je broj skeptika koji su počeli da sumnjaju u verodostojnost informacija koje su dobijali. Pripadnici ove grupe okrenuli su se alternativnim medijima koji su im dostupni, od opozicionih do ukrajinskih i zapadnih. Veruju da će rat ekonomski unazaditi Rusiju, osiromašiti stanovništvo i uneti podele u društvu. Kritikuju Putinovu unutrašnju politiku, ali podržavaju njegov rat.

Četvrtu, najmanju ali dovoljno važnu grupu čine oni sa ličnim vezama sa Donbasom. Smatraju da će „novi rat” okončati „stari”, onaj koji je počeo posle ruske aneksije Krima 2014. od kada je istok Ukrajine – naseljen stanovništvom koje govori ruski – stalna meta snaga kijevskog režima. Jedva su dočekali invaziju a, naviknuti na žrtve tokom poslednjih osam godina, nemaju poseban odnos prema pogibijama ukrajinskih civila u drugim delovima zemlje.

Najzanimljiviju kategoriju istraživači Laboratorija javne sociologije otkrila je među onima koji kritikuju uzroke, tok i posledice rata, koji imaju razumevanja za ukrajinske žrtve, podržavaju ruske antiratne proteste i osuđuju hapšenja njihovih učesnika, nervira ih što je zabranjeno govoriti o „ratu”, ali izbegavaju da se usprotive. Smatraju da ih osećaj patriotizma obavezuje da podrže invaziju.

Mnogo je kontradiktornosti jer je mali broj onih koji dobijaju istinite informacije, ako one u ratu uopšte postoje. Zato je invazija tako pogodan teren za dezinformacije, poluistine i čiste laži. Medijski konzumenti u Rusiji imaju minimalan prostor. Kao i u Ukrajini.

Postoji jedna bitna razlika. Otkako je pre desetak godina otkrio efikasnost „meke moći”, Putin je maksimalno usavršio propagandnu mašineriju. Ukrajinci su pravili epizodne brljotine poput snimka na kojem se vidi devojčica kako ruskom vojniku kaže da ode iz njene zemlje. Kasnije se ispostavilo da je vojnik Izraelac, a devojčica Palestinka i da je snimak napravljen pre jedne decenije na Zapadnoj obali.

Ukrajincima se takvi promašaji praštaju. Oni su žrtve. Zapad sebi ne bi smeo da dopusti da upadne u antirusku zamku. Bilo bi to više nego kontraproduktivno: obeshrabrili bi se Rusi koji su protiv Putina i protiv rata. Rusi će u godinama koje slede plaćati cenu što su tako slepo poverovali Vladimiru Vladimiroviču. On je agresor. Kako ne postoji kolektivna krivica, Rusiji će – kao Nemačkoj posle rata – biti neophodna deputinizacija.