Jovan Cvijić i užički maturanti

Krajem 19. i početkom 20. veka, Ministarstvo prosvete Srbije praktikovalo je da na završne maturske ispite, poznate i kao ispiti zrelosti, kao posebne delegate (izaslanike), šalje u gimnazije Beograda i unutrašnjosti poznate profesore Velike škole, odnosno Univerziteta u Beogradu. Zadatak im je bio da nadgledaju rad učenika, ocene postignute rezultate i o tome izveste Ministarstvo prosvete.

Poznato je da je Jovan Cvijić (1865–1927) prisustvovao završnom ispitu gimnazijskih maturanata Užica 1909. godine, kad je posetio i privatnu žensku gimnaziju u gradu na reci Đetinji. Iz Beograda je u Užice pošao 29. maja uveče, u gimnaziju prispeo 31. maja i tu boravio do 10. juna. Pored ostalog, tu se sreo s nekoliko svojih saradnika, koji su po njegovim uputstvima istraživali naselja i poreklo stanovništva.

U izveštaju, koji je 12. juna podneo Ministarstvu prosvete, napisao je da je iznenađen i obradovan solidnom zgradom i prostorijama gimnazije. Saopštava da je na ispit zrelosti izašlo 25 kandidata i konstatuje da je njih 15 položilo ispit zrelosti, te su dobili odgovarajuća svedočanstva. Desetorici učenika ispit zrelosti nije priznat, te je njih šestoro odbijeno na godinu dana, a četvoro na tri meseca.

Među zapažanjima Jovana Cvijića interesantno je ono da je užičkoj gimnaziji potrebno čvršće direktorstvo. Konstatovao je da nije bio zadovoljan znanjem živih jezika na ispitu zrelosti, jer je ono veoma važno za maturante, koji treba da ga ponesu iz škole. Bio je zadovoljniji učeničkim znanjem nemačkog, nego francuskog jezika i smatrao je da je užičkoj gimnaziji neophodan stručan profesor francuskog. Posebno je ukazao na slab uspeh iz srpske istorije i geografije srpskih zemalja, koje se nešto malo uče u nižoj gimnaziji. Trebalo bi, piše Jovan Cvijić, geografiju i etnografiju Balkanskog poluostrva uvesti sa dva časa nedeljno u sedmi ili osmi razred gimnazije.

I ovom prilikom, kao i pri pregledu rada u Prvoj beogradskoj gimnaziji, došao je do zaključka da fizičkoj geografiji u petom razredu, umesto jednog, treba dati dva časa nedeljno, jer bez toga nastava nema prave rezultate. Istakao je da treba smanjiti broj časova latinskog jezika – umesto postojećih pet časova nedeljno u razredima od petog do osmog, dovoljna bi bila tri časa. Dobijeno slobodno vreme moglo bi se dati geografiji, etnografiji i drugim predmetima kojima se stiče opšte obrazovanje.

Za privatnu žensku gimnaziju, jednu od malobrojnih u tadašnjoj Srbiji, konstatovao je da ima samo dva razreda i da je postignutim rezultatima zadovoljan, s tim što nije potpuno siguran da će se ta škola održati, iako je vrlo potrebno da ženska deca, bar većih gradova u Srbiji, imaju priliku da se školuju, obrazuju i usavršavaju posle završene osnovne škole.

Istražujući saradnju Jovana Cvijića s Užičanima i njegov izaslanički boravak u gimnaziji, dr Ilija Misailović, u analizi prosvetiteljske uloge Jovana Cvijića, 2005. godine je, pored ostalog, konstatovao i sledeće: „Završetak maturskih ispita nije okončao Cvijićevu posetu Užicu. Užičani su imali jedan dobar običaj – da izaslanike Ministarstva prosvete koji su učestvovali na maturskom ispitu konsultuju o pitanjima vezanim za razvoj lokalne privrede i o onovremenskim naučnim i tehničkim dostignućima u svetu. U ovoj prilici ističemo i Cvijićevu posetu prvoj hidrocentrali u Srbiji, koju je pokretala snaga reke Đetinje. Pored hidrocentrale, izaslanik Ministarstva prosvete posetio je i tkačku radionicu i strugaru. Na banketu, priređenom u čast Cvijiću, ovaj naučnik je održao prigodan govor, koji, nažalost nije sačuvan.”
Stevan M. Stanković,
profesor emeritus