Srpski ratnik Avgust Jenko.

Čačak – Uprkos tradicionalnim simpatijama prema Srbima i divljenju prema srpskim pobedama u balkanskim ratovima, avgusta 1914. većina Slovenki i Slovenaca doživljavala je Srbe kao glavne krivce za rat. S druge strane, od 1908. u slovenskim zemljama Austrougarske monarhije može se pratiti iznenađujuće oduševljenje slovenačkih đaka i studenata idejom o udruživanju Južnih Slovena u zajedničku državu. O tome svedoči i delatnost slovenskog i projugoslovenskog pokreta „Preporod”, na čije je čelo stao đak Avgust Jenko (Ljubljana 1894 – Cer 1914).

Po izbijanju Prvog svetskog rata, Jenko je zajedno sa Vladisavom Fabjančičem napustio Beč i otuda su svako svojim putem krenuli ka Beogradu. Fabjančič preko Budimpešte i šestog dana prispeo je u prestonicu srpske kraljevine dok je Jenko, putujući preko Zagreba, stigao tek desetog dana, prešavši granicu kod Zemuna.

Neko vreme stanovali su u Beogradu, da bi kasnije otišli na jug Srbije. U Makedoniji su raspoređeni u komitsku četu i postavljeni da stražare na nekom mostu, ali odmah ubeđeni da će propustiti pravu borbu. Zbog toga su se pešice, fijakerom ili vozom s juga probijali ka Nišu, gde su se u kasarni pridružili redovnoj srpskoj vojsci, Četvrtoj četi Drugog bataljona Kombinovane divizije Drugog prekobrojnog puka, iako Jenko pre toga nije imao vojničkog iskustva.

„Stigli smo u podnožje Cera i posle dva dana i dve noći prvi put dobili hranu i piće. Odmora nam nisu dali. Samo dva sata smo prilegli pod nekim hrastovima, dok se nije smrklo. Na puške smo natakli bajonete. To jest, drugi su ih natakli. Mi smo za našu pušku dobili stari turski bajonet koji se nije dao nataći. Zato smo ga privezali kanapom...

Sa Cera su bleštali reflektori. Austrijanci su nas tražili. Kad smo posle više sati lutanja stupili iz šume na otvoreno polje, začule su se puške. Veterani iz balkanskih ratova bacili su se na zemlju. Naš Jenko legao je mirno kao da je vojevao u stotinu bitaka s moravskim ratnicima. Pušku nije imao jer sam je ja u tom trenutku nosio...

Utom pritrča ordonans i narednik upita: ’Ko se dobrovoljno javlja za patrolu?’ Javila se dvojica vojnika. Narednik odredi još jednog i reče: ’Trebalo bi da ide još jedan dobrovoljac.’ Jenko se javi, ja takođe. I prepirali smo se koji će da ide. Otišao sam ja, stisnuo mu ruku i više ga nisam video. Posle bitke priđe mi poznanik iz čete, seljak iz Pomoravlja, kaže: ’Avgust je poginuo.’ Našao ga je mrtvog u polju kukuruza na obroncima Cera, u selu Milina iznad Tekeriša”, zapisao je Fabjančič posle rata i na Jenkovoj rodnoj kući, u Gosposvetskoj cesti Ljubljane, 1934. podigao spomen-ploču poginulom ratnom drugu.

Većina Slovenaca bila je 1914. mobilisana u carsku i kraljevsku vojsku, među njima je bilo i članova „Preporoda”. Deo tadašnjih zbivanja opisan je u nedavno objavljenoj studiji „Umiruće sećanje na slovenačke prostovoljce i dobrovoljce u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata”, čiji je autor Oto Luthar, direktor istraživačkog centra Slovenačke akademije nauka i umetnosti.

Neki od mobilisanih poslati su na front direktno iz zatvora gde su, upravo zbog jugoslovenske ideje, bili upućeni tokom takozvanog izdajničkog procesa, beleži Luthar. Manja grupa „Preporoda”, koja je izbegla hapšenje već na početku rata pridružila se srpskoj vojsci. Uz to, oko dve hiljade vojnika monarhije, nakon što su ih na Istočnom frontu zarobili Rusi, pristupilo je ili ruskoj vojsci ili srpskoj „Dobrovoljačkoj diviziji”, kasnije „Dobrovoljačkoj diviziji Srba, Hrvata i Slovenaca”. U Prvoj i Drugoj dobrovoljačkoj diviziji bilo je 567 slovenačkih dobrovoljaca, 39 je imalo čin oficira ili podoficira. Do kraja rata poginula su 42, najviše njih na Solunskom frontu. Tako su se slovenački vojnici borili u tri vojske, a u Srbiji čak jedni protiv drugih.

Istoričari tvrde da se u Dobrovoljačkoj diviziji borilo najmanje hiljadu Slovenki i Slovenaca a bilo bi ih i dva puta više da Prva dobrovoljačka nije pretrpela strašan poraz u Dobrudži, odnosno da vojnike a pre svega oficire nisu prisiljavali da prilikom priključenja dobrovoljcima zatraže srpsko državljanstvo.

Posle tri, četiri meseca rata, od euforije s kojom je većina regruta krenula na različite frontove, ostalo je samo maglovito sećanje. Na svim bojištima čekao ih je pravi pakao pa su mnogi shvatili da smrt nije ono najgore već upravo spasenje iz užasa i pakla svetskog rata.

Odlazak u Srbiju i gorčina kojom odišu njegovi tekstovi doneli su Jenku u javnosti zvanje „mladog viteza vojske kralja Matjaža”. „Lep kao devojka i mlad kao kap rose” odmah posle smrti postao je idol mnogih vršnjaka. Slavi Avgustovoj doprinelo je i svedočenje njegovog druga Vladisava Fabjančiča, s kojim se zajedno pridružio srpskoj vojsci 1914.