Tamo nismo a ovde nas nema

Upoznao sam Miloša sasvim slučajno kako to biva sa najboljim stvarima u životu. Povremeno druženje sa njim tokom vremena preraslo je u prijateljstvo. Miloš nije puno pričao. Uvek je, poput tika, ispred sebe imao nešto za pisanje i nešto na čemu se može zapisati. Jednom sam ga video da se unezverio i u nedostatku bilo kakve podloge za njegove skice, nešto je žurno našarao na levoj polovini levog dlana.

Slušao je šta se priča, gledao sagovornike u oči, a istovremeno šarao po svemu što je moglo otrpeti trag njegovog crnog, tankog flomastera. Posle bi tu skicu pažljivo savijao i trpao u džep.

Svi mogući proizvodi, na užoj i široj proizvodnoj bazi od papira, od pozajmljenog, minijaturnog papirića za cigarete, podmetača za čaše u letnjim baštama, klubovima i restoranima, salvetama, računima, jelovnicima, do suvog, svetlosmeđeg lista engleskog hrasta, preko puta Esplanade. I uvek isti motivi: konture nekih delova građevina, frizova, niša, krovnih lomova ili prozorskih simsova.

Miloš je bio arhitekta. Radio je za lokalnog developera, koji je odavno prestao da gradi lokalno. Od Gold Kousta do Brizbena, a često i do Tvid Hedsa i niže, dole do Bajron Beja, preko, u državi Novi Južni Vels. Po danu je gradio za Bilanovića, a popodne i noću vreme je provodio sa njegovom kćerkom Gordanom, s kojom je bio u braku. I tako osam godina, koliko je prošlo od kako se uselio u lepu kuću u Sorentu, dobrom delu Gold Kousta.

Šta nas je vezalo i kakve su to bile niti prijateljstva? Nikada ih nismo merili i testirali im čvrstoću, izdržljivost, otpornost na vlagu, buđ, kvarenje, zlobu. Zapravo, ne znam ni kada je ni kako počelo naše druženje. Jedino sam siguran da je to bilo na nekoj od brojnih zabava, ovde ili u Brizbenu, ne sećam se više.

Morao je biti petak veče ili je bilo neko crveno slovo u kalendaru.

Miloš je sedeo preko puta mene. Dopao mi se kao sagovornik, jer ni jednu reč nije progovorio. Kao ni ja. Ponestalo mu je papira za skice, a meni ideja za priče. Treći svetski rat, ništa novo.

Rekoh mu da bi bilo bolje da sam ostao u svom dvorištu i da sam se izvalio pored bazena uz svog mačka Oskara. Na to je on đipio, i kao Džon Vejn pištoljem potegao mobilni da mi pokaže sliku njegovog mačka Feliksa. A ja sam Miloš, reče.

- Drago mi je, a ja sam...

- Znam reče, jedino nisam znao za Oskara. Sad mi je posebno drago što smo se upoznali.

Za susednim stolom, zanimljivo i društvo i teme. Steva, Sarajlija bio je u društvu neobičnih sagovornika. Pričali su o životu doseljenika u Australiju. O odraslima koji se asimiliraju u novo društvo sa njihovom voljom i o deci koja to čine mimo svoje volje, a puno lakše i bezbolnije nego odrasli. O prvoj generaciji doseljenika koja se batrga i svaki čas okreće ka zemlji odakle su došli.

Druga generacija se uveliko etablirala i samo ponekad, više iz navike, a retko iz potrebe, okrene misli i uperi prstom na mapu bivše domovine. A tada krenu da naviru misli i pritiska san: Tamo nismo, a ovde nas nema.

Kod svojih smo tuđi, a ovde kod tuđih nismo svoji. Dobro vladaju jezikom svojih očeva, ali se sve više sapliću o engleske uzrečice, a akcenti su već dobro pogubljeni.

Treća generacija je potpuno asimilirana i jezički i na svaki drugi način. Gotovo, kraj priče o emigrantima. Steva završi tu priču bez osude i gorčine, žaljenja i emocija.

I svi su znali da u svojoj porodičnoj vertikali, ovde u Australiji imaju i drugu i treću generaciju. Inženjer Latinović, je mislio o svoje dve unuke i njihovom putu, na kome će otresti njegov porodični prtljag i rasterećeni obzirima hemisfera i meridijana nastaviti dalje.

Lazar Kovačić, Gold Koust Australija