Nema misterije, sve je zanat i rad

„Nit umetnosti” projekat je koji živi na tankoj liniji razgraničenja slikarstva, filma, stripa i aristotelovskog pozorišta – reči su kojima Slobodan Jovanović u pratećem katalogu uvodi čitaoca u svet isto imenog stripa i izložbe Gradimira Smuđe, koja u Muzeju primenjene umet nosti u Beogradu traje do 2. jula. Ovaj stripski bukvar slikarstva, čije autorstvo Smuđa deli sa svojom kćerkom Ivanom, vodi nas kroz stvaralačke epohe, susrete s odabranim umetnicima i njihovim delima, kao i bitnim odrednicama iz istorije umetnosti, ali u izmaštanim okolnostima i autorskom ključu koji su njih dvoje osmislili.

Osim onih koje su iz ovog stripa, koji je kao autor, karikaturista i ilustrator izdao u dva toma u Francuskoj 2012. i 2015. pod nazivom „Au fil de l’Art 1” i „Au fil de l’Art 2” (u Srbiji je „System Comics” objavio oba dela u jednom stripalbumu 2015), na izložbi su prikazane i originalne table iz albuma u kojima se Smuđa bavi životom i stvaralaštvom slikara Anrija Tuluza-Lotreka i Vinsenta van Goga, kao i mišem-muzičarem Mausartom. Inače, naš sagovornik rođeni je Novosađanin koji od 1994. živi i radi u gradu Luka u Italiji. U periodu od 2003. do 2019. godine objavio je 11 autorskih stripalbuma za izdavačku kuću „Delkur” u Francuskoj. U Beogradu je izlagao po slednji put pre tačno sedam godina.

– Imao sam tada izložbu u Francuskom kulturnom centru, a ova u Muzeju primenjene umetnosti većim obimom i novim stripalbumima na dogradnja je te fine crvene niti koju smo započeli da odmotavamo tada. Moram priznati da sam imao ogromnu tremu uoči postavke, jer imam vrlo kritički odnos prema sebi kao stvaraocu. Ali, daleko poznatije kolege, vrhunski umetnici Dušan Petričić i Rastko Ćirić, prihvatili su s velikim zadovoljstvom da svako na svoj način otvori izložbu i alhemijski su delovali na zvanice – priča Smuđa.

Teme iz istorije umetnosti obrađujete kroz anegdotske narative. Zašto ste odabrali baš taj put, osim što verovatno daje prostora za izražajnu slobodu?

Morao bih da objasnim da sam u svet stripa frankofonskog govornog područja ušao kao oformljeni karikaturista, ilustrator i umetnik opšte prakse. S jednim jedinim razlogom da u dužoj formi ispričam nešto interesantno, posve novo i moje. Na startu sam kao anonimni autor doživeo uspeh kad je 2002. „Delkur” objavio moj strip-prvenac „Vinsent i Van Gog”. Bajku u kojoj je Van Gogu, mediokritetu među slikarima, sva remekdela naslikao njegov mačak, genijalni Vinsent. Te godine nisu postojali strip-albumi umetničke tematike u Francuskoj, što je bio paradoks. Frederik Vidal, novinar i esejista devete umetnosti, pisao je da sam uneo neke nove trendove u strip, a evo baš juče su mi tražili dozvolu da kao integral ovaj album s drugim nastavkom izađe ponovo u Portugaliji (izašao je na četiri kontinenta). Osim toga, iskustvo karikaturiste da smislim vic ili satiričnu priču u vezi je sa iskustvom crtanja i slikanja koje sam dobio na FPU od svojih profesora. Nema misterije, sve je normalno: zanat i rad.

U „Niti umetnosti” protagonisti su devojčica Luna i mačak Vinsent – oni daju jedan čist i naivan ton, nešto čega nam u svetu koji postaje sve neprijatnije mesto za život prilično nedostaje.

Ko prati moj rad videće da su devojčica Luna i mačak Vinsent nastali još u pomenutom naslovu „Vinsent i Van Gog”. Oni su se prvi put sreli dok je još Luna bila mala, kada ju je crna limuzina udarila pored Muzeja Orsej. U snu kliničke smrti prvi put je videla Vinsenta i Van Goga i taj susret sam pretočio u jednu surealnu priču. U san o umetnosti, koji je trajao samo jednu noć. Posle toga trebalo je da nastavim jer je taj album prošao dobro, ali nisam želeo da se ponavljam. Oduvek sam želeo da nacrtam i naslikam ono što mi se najviše dopada iz istorije slikarstva. Za takvu ludost bili su potrebni petlja i drskost i moja kćerka Ivana, koja bi svojim dečjim očima pratila nevidljivu nit genijalnosti i ludila. Posle dugotrajnog očinskog ubeđivanja predstavili smo naš projekat. Pariski izdavač je odmah prihvatio, iako Ivana do tada nije imala iskustva koscenariste. Taj čist dečji naivni ton je dominantan i spontan. Ne znam koliko smo uspeli u svemu, znam da osim naše „Niti” nijedan strip-album o istoriji slikarstva ne postoji.

Vaš narativ ima i edukativni karakter, poseban je. Da li je bilo teško napraviti balans između činjenica i fikcije?

Poseban je isto onoliko koliko je, na primer, poseban i „Politikin Zabavnik”, u kome je 1973. objavljena moja prva karikatura. Bio je to konkurs na koji sam poslao crtež Alisa Kupera i dobio LP ploče grupa „Slejd” i „Kvin”! Dakle to je nešto neobjašnjivo, gotovo kao prva ljubav. I „Politiku” sam nekada redovno pratio iz više valjanih razloga. Jedan od njih su bile vanserijske ilustracije umetnika i mog profesora Mome Markovića. Imao sam sreću da mi je predavao večernji akt, od njega sam naučio puno tajni kroki crtanja. I njega puno ima u mom bukvaru slikarstva, a posebno pamtim jednu rečenicu: „Crtež vam je kao kosmos, možete ga raditi i dorađivati beskonačno i nikada neće biti završen.” Na sreću ili nažalost po izdavača, bio je u pravu. Što se tiče balansa, smisao svega je krajnje jednostavna i dobronamerna. Biti zanimljiv i pedagoški tačan na način da stvari interpretiraš kreativno, da zagolicaš na razmišljanje. Sve što niste znali o Rembrantu nećete nikada ni saznati ako ne naučite da gledate njegove slike, proniknete u nit. Ta iluzija koju stvarate o njemu, bolja je od svake istine. Istina je da je Rembrant umro kao poslednji ovozemaljski bednik, dok ga danas njegovi sunarodnici slave i veličaju, a da ne znaju ni gde mu se grob nalazi. Karavađo je bio možda i najveći slikar baroka. Istina je da je bio ubica, kavgadžija plahe naravi i loš čovek. Ticijan je na svakom koraku podmetao nogu mlađem Tintoretu. Bio je imućan i bavio se zelenašenjem, pozajmljujući pare uz visoke kamate. Karavađa i Ticijana zaobišli smo iz edukativnih razloga.

Prethodne dve pandemijske godine iskoristili ste stvaralački, tu je novi projekat „Milje i milje”. Ali kako je sve to izgledalo živeći u zemlji koja je, na nesreću, bila izuzetno pogođena?

Da, čuo sam da je bila neka pandemija, pričalo se, ali da vam pravo kažem, ovde u Toskani, i ja lično, nismo je sreli. Navikao sam da ne idem nikud, samo noću tek da bacim đubre ili izađem ako je zemljotres. Imam nanogvicu vezanu za crtački sto! Mene, inače, užasavaju masovna okupljanja. Dođe mi krivo kad su na utakmici pune tribine, kol’ko ih je, a niko ne crta?! Uslovnu samoću proveo sam u korisnom druženju sa Džesijem Ovensom, najvećim i najbržim atletskim šampionom svih vremena. To je nova perpetuum mobile priča koja nema kraj. Cilj ove trke s vremenom se za sada ne vidi, a biće mi potrebne milje i milje crteža da završim taj strip. To je priča o dečaku koji je bežeći od nevolja da spase živu glavu postao najbrži čovek na svetu. S prašnjavih drumova Alabame vinuo se zvezdanom prašinom u legendu i večnost. Priča je poučno šašava jer je narator njegov imaginarni prijatelj, crni mačak sa bendžom, koji u realnosti ne postoji. Izdavač je francuski „Futuropolis”, a strip od 120 strana trebalo bi da izađe pred Olimpijske igre u Parizu 2024.