Orden za heroja Aprilskog rata

Istorija je prepoznala značaj poručnika Božidara Žugića (1915–1941), junaka Aprilskog rata. Može se reći da je narodno predanje i u njegovoj rodnoj Crnoj Gori (selo Novakovići kod Žabljaka), ali i na mestu pogibije u Vojvodini (selo Gložan kod Bačkog Petrovca), sačuvalo sećanje na njega i u godinama socijalizma, dok poslednjih decenija mediji objavljuju priče o njegovom herojstvu. Ove godine prvi put je u Gložanu održana i vojna ceremonija.

Sada je, pred Kancelarijom ordena pri Generalnom sekretarijatu Predsednika Republike Srbije, pokrenuta inicijativa da on, više od osam decenija nakon Aprilskog rata 1941. godine, posthumno dobije orden. Mladen Velimirović iz Beograda, čija je baka po majci Saveta bila Božidarova rođena sestra, predlaže i da jedna ulica u glavnom gradu, u kome je Božidar stekao visoko obrazovanje i službovao, bude nazvana po Žugiću.

Božidar je osnovnu školu završio u Prijepolju, a srednju u Pljevljima. Odrastao uz epske i patriotske priče, upisao je Vojnu akademiju (smer inženjerija), koju je završio 1935. godine. Po rečima Velimirovića, osim u Beogradu, službovao je i u Virovitici i Nišu.

Uoči rata bio je pripadnik Desetog posadnog puka Vojske Kraljevine Jugoslavije. Kada je nacistička Nemačka sa saveznicima napala našu zemlju 6. aprila 1941. godine, jedinica je bila raspoređenja na granici prema Mađarskoj.

Jugoslovenska vojska, pre svega zbog učestalih izdaja, našla se u teškom položaju. Nemačke, italijanske i mađarske trupe napredovale su na skoro svim pravcima. Deseti posadni puk, u kome je bio i poručnik Žugić, povlačio se prema Novom Sadu. Mađarske snage su im 13. aprila presekle odstupnicu na području sela Gložan, kod Bačkog Petrovca.

Počeli su pregovori komandanata suprotstavljenih jedinica. Mađari su tražili bezuslovnu predaju jugoslovenskih vojnika, među kojima je bilo onih poput poručnika Žugića, koji to nikako nisu želeli, razmatrajući šta da rade u toj očajnoj situaciji. Dijalog komandanata je prevodio meštanin Štefan Dudok, zahvaljujući čijem svedočenju se i zna šta se desilo tog dana.

Dok su dvojica komandanata razgovarala, prišao im je Žugić, odlučan da se bori i revoltiran razgovorima o predaji. „Šta hoćeš, kukavico, da nas zarobiš bez borbe?”, obratio se oštrim tonom mađarskom oficiru koji je pogledao prevodioca, ali on nije smeo doslovno da prevede reči mladog jugoslovenskog oficira. Žugić je onda rekao svom komandantu: „Zar se tako brani otadžbina?”

Sledećeg trenutka, priča Velimirović, potegao je pištolj i ubio mađarskog oficira, a zatim i svog starešinu. Svi prisutni su bili zatečeni. Mađarski vojnici s lakih tenkova otvaraju mitraljesku paljbu po jugoslovenskim vojnicima. Hici pogađaju Žugića, koji kao u filmskoj sceni, nekoliko trenutaka smrtno pogođen stoji na nogama i zatim pada na zemlju. Kako primećuje Velimirović, Božidarovim činom je ponižavajuća situacija za jugoslovensku vojsku preokrenuta u težak udarac neprijatelju koji je ostao bez komandanta.

Mađari posle svega Žugićevo telo gaze tenkom. Meštani Gložana, u kome inače živi slovačka nacionalna zajednica, sahranjuju jugoslovenske vojnike i pozivaju pravoslavnog sveštenika da im drži opelo, ali okupator ne dozvoljava da se ono održi i za Žugića, koji je, po njihovom naređenju, sahranjen na odvojenom mestu. Dve decenije posle Drugog svetskog rata, Žugić je ekshumiran i sahranjen sa svojim saborcima i tada im je podignut spomenik, čemu je prisustvovala i njegova majka Marija.

„Ona je osim Božidara u Drugom svetskom ratu izgubila još trojicu sinova, odnosno sve. Preživala je samo njena ćerka Saveta”, opisuje Velimirović razmere tragedije porodice Žugić.

Dok su meštani Gložana čuvali sećanje na Božidara, a jedan od njih je i lično došao u Crnu Goru da pozove Mariju da obiđe mesto stradanja sina i prisustvuje otkrivanju spomenika, iako to nije bilo jednostavno u vreme socijalizma, u Pljevljima su napori da se sačuva sećanje na hrabrog zemljaka opstruirani – očigledno zato što Žugić nije bio komunista. Marija je sama platila izradu spomenika sinu, ali nije dočekala dozvolu za njegovo postavljanje. Ipak, 1966. spomenik ovom patrioti je postavljan pored čuvenog mosta na Đurđevića Tari, a lik poručnika Božidara Žugića, kako vreme protiče i uprkos svemu, kao da postoje sve prisutniji u kolektivnom sećanju.