„Radi" Radonjićeva mantra

Posle druge u nizu osvojene „triple krune“, a četvrte od 2015.  godine, nema nikakve sumnje da je Dejan Radonjić (52) simbol dominacije Crvene zvezde u regionalnoj i srpskoj košarci. Trener koji štedi reči da bi dela govorila, već je ušao u istoriju kluba s Malog Kalemegdana. Za samo pet i po godina u vitrine je doneo 15 trofeja, po pet u ABA ligi, državnom prvenstvu Srbije i Kupu „Radivoja Koraća“. Uz to, igrama, rezultatima i ponašanjem kompletnog igračkog i stručnog kadra, bio je lokomotiva evroligaškog uzleta i trajanja „crveno-belih“.

Veoma skroman i samokritičan (nikada javno nije „prozvao“ igrače), ali stoprocentno uveren u ono što radi, postao je u košarkaškom svetu prepoznatljiv i po nekim odrednicama i krilaticama. „Radonjizam“ je njegova filozofija, polazna i krajnja tačka puta do osvajanja trofeja. Reč koja uzdiže odbranu kao element košarke do pijedestala, a osnovna pretpostavka je selekcija. Nikada u Radonjićevom timu nije bilo igrača koji nije bio spreman da na svojoj polovini terena rudari udarnički, iz čega proizilazi i drugi najvažniji uslov da obučete crveno-beli dres. Individualna statistika ne postoji, već samo timski rukopis. Parola o nerazdvojnom drugarstvu – „svi za jednog, jedan za sve“, jasno „piše“ na poleđini dresova svih igrača koje je trenirao. Kada se „radonjizam“ ustalio kao sinonim za crnogorskog stručnjaka, istu potvrdu je dobila i njegova krilatica „vidimo se u junu na Kelemegdanu“. Lansirana je još 2015, a jasno odslikava šampionsko slavlje na kraju sezone, poput mantre, „radi“ uvek kada Radonjić diriguje.

Uspeh Zvezde, a i Radonjića je veći ako se ima u vidu konkurencija. Povratkom u srpsku košarku najtrofejnijeg evropskog stručnjaka svih vremena Željka Obradovića, Partizan se od „topovske hrane“ prethodnih sezona, preobratio u dostojnog protivnika. Bili su u ABA ligi još jaki Budućnost i Cedevita Olimpija, a od tri finala „crveno-beli“ su u dva bili bolji upravo protiv „večitog“ rivala. Izostao je i već viđeni treći, ali neko je pobegao sa megdana...

Ipak, u celoj ovoj bajkovitoj priči, najveći teret i pritisak su izgurali igrači. Radonjić je imao „nos“ da se kocka i nije mnogo mario za komentare čaršije. Pod parolom „domaće je najbolje“, sjajnoj grupi trofejnih košarkaša (Lazić, Dobrić, Kuzmić, Davidovac i Simonović), pridodao je još dvojicu prekaljenih asova, Kalinića i Markovića. Iz FMP-a je vratio Lazarevića, Mitrovića iz Budućnosti, a u Podgorici je „pazario“ i  Ivanovića. Stranaca je bilo nikad manje. Sa dvojicom – Voltersom i Cirbesom je već osvajao trofeje, a jedni koji sa njim nikada nisu radili bili su Vajt i Holins. Svako je dobio važnu ulogu, atmosfera u svlačionici je odradila posao i na terenu, pa su i zasluge na ravne časti.

Od starta sezone suočio se sa velikim problemima. Regionalnu ligu počeo je bez Vajta (propustio mnogo utakmica zbog loma šake), Dobrića, Lazića i Davidovca. Potom je u nekoliko navrata virus korona proredio redove, a na prste jedne ruke mogu se izbrojati mečevi na kojima je na raspolaganju imao kompletan sastav. Mnogo snage odnosila je Evroliga, a igranje sa jednim klasičnim centrom (Kuzmić), najviše je opteretilo Mitrovića i Davidovca, mada je to prouzrokovalo tumbanja na svim pozicijama. Imperativ je bio da se u ABA ligi koja donosi učešće u Evroligi, osvoji najbolja startna pozicija, a Zvezda pred svojim navijačima retko gubi, nikada u odlučujućoj utakmici.

- Izuzetno teška i zahtevna sezona završena je trećim trofejom. Od prvog dana je bila praćena ozbiljnim problemima, povredama, a ni na kraju nismo bili kompletni. U Evroligi smo odigrali 29 utakmica bez najmanje jednog igrača, a neke i bez četiri ili pet. Trudili smo se da budemo konkurentni, svesni svih izazova u Crvenoj zvezdi. Čestitao bih svima na ogromnim naporima, predsedniku Nebojši Čoviću, članovima uprave, stručnom štabu, navijačima i naravno - glavnim protagonistima, igračima. Samo mi unutra znamo koliko je sve bilo teško i kroz šta smo prošli. Moram da kažem da sam veoma srećan. Jedna od najtežih sezona kroz koju sam prošao kao trener, iz različitih uglova. Nekada nisam dovoljno ni svestan veličine uspeha koje napravimo – stavio je Radonjić tačku na sezonu iz snova.

Istekao mu je ugovor, kao i nekolicini igrača, ali najvažniji zadatak uprave je da trofejnom treneru ponudi fer uslove za produžetak saradnje. Ambicija „crveno-belih“ je da naprave tim koji će biti u stanju da napravi korak napred u elitnom evropskom takmičenju, što znači plasman među osam najboljih i borbu za fajnl-for kroz plej-of.

- Moja želja da nastavio posao nije sporna. Sada idemo malo da slavimo, pa ćemo narednih dana da vidimo šta ćemo i kako. Crvenu zvezdu čeka teška sledeća sezona, jer nije lako ponavljati uspehe – ocenio je Radonjić.