Diskretni šarm glumačke veličine

Brzinom munje je proteklog vikenda planetu obišla vest da je u svom domu u južnoj Francuskoj u svojoj 91. godini preminuo vrhunski francuski i evropski glumac Žan-Luj Trentinjan. I društvene mreže su preplavljene emotikonima iskrenih suza za glumačkom legendom uvek diskretnog, ali neodoljivog šarma s kojim je osvajao generacije filmskih gledalaca širom sveta i pripadao onom korpusu umetnika vrhunske i duge karijere koji će živeti večno i koji su imali „rašta se roditi”.

Kada se pomene Žan-Luj (Gzavije) Trentinjan (1930–2022) prizivaju se odmah u sećanja i biseri francuskog novog talasa i film „Jedan čovek i jedna žena” Kloda Leluša, snimljen s Anuk Eme i Trentinjanom još 1966. godine. Osvojene su tada i kanska „Zlatna palma” i još četrdeset i dve međunarodne filmske nagrade, uključujući čak i dva Oskara. Za najbolji strani film i za najbolji scenario. Ovo filmsko remek-delo zauvek je obeležilo i Trentinjanovu uspešnu i dugu karijeru, baš kao što je i Leluševu. Film za večna vremena. A za večna vremena i „Ljubav” („Amour”) Mihaela Hanekea (2012), jedna od najlepših ljubavnih priča na velikom ekranu svih vremena. Egzistencijalistička, ali i intimistička i kamerna drama, u kojoj je Haneke dao veliku posvetu ljubavi i omaž životu koji neumitno prolazi, slikajući dostojanstvo i neprolaznu ljubav osamdesetogodišnjeg bračnog para, čije su uloge tumačile dve legende francuskog glumišta: Žan-Luj Trentinjan i Emanuel Riva. Govoreći tada za „Politiku”, Mihael Haneke je o Žan-Luj Trentinjanu rekao i sledeće: „Uvek sam mu se divio i želeo da radim sa njim i on je bio jedan od razloga što sam smislio ovaj film i pisao scenario imajući u vidu i njega i Emanuel Rivu, koju sam gledao u filmu koji je na mene imao značajan uticaj, u ’Hirošima, ljubavi moja’. Maštao sam da ih spojim na velikom platnu, i to mi se ostvarilo.”

Glumac nestvarne harizme, dubine i mračnih emocija Trentinjan je imao dugu i istaknutu karijeru na pozorišnoj sceni i velikom ekranu, ali njegovo glumačko prisustvo u bioskopima čini se da nikada nije bilo jače ili žešće nego u starosti. U svojim poznijim glumačkim i životnim godinama on je sa novom snagom na velikom platnu projektovao prirodnu oštru inteligenciju, izgled učtivosti, ali i zgroženosti nad moralnim prazninama i licemerjem svega oko sebe. To je bilo najizraženije baš u Hanekeovoj „Ljubavi” u njegovoj ulozi ostarelog Žorža, koju je i sam Trentinjan smatrao svojom najboljom rolom, uz onu koju je ostvario u filmu „Konformista” Bernarda Bertolučija (1970), igrajući mladog konformistu i fašistu Marsela.

Govoreći tada, u jednom od toliko retkih intervjua koje je za života davao, o ovom Haneheovom filmu Trentinjan je oštro odbacio ideju da voleti život znači voleti i bioskope i film. „Ako voliš život, nećeš da sediš u mraku u nekom bioskopu, zar ne? Zašto biste to želeli da uradite? Idi i živi svoj život umesto toga!”, rekao je te 2013. godine pošto je osvojio i svog petog „Cezara” u 60 godina dugoj glumačkoj karijeri. I on je živeo taj svoj život prvo kao mladić atletske lepote i nesvakidašnja glumačka pojava u kultnom filmu Rožea Vadima „I bog stvori ženu” 1956. godine. Medijski ga je tada bila zasenila superzvezda u nastajanju – Brižit Bardo, s kojom je posle imao i ljubavnu vezu. Trentinjan igra mrzovoljnog, hladnokrvnog mladića koji se ženi likom slobodoumne mlade žene samo da bi ona imala seks s drugim ljudima. Ovaj film je lansirao Brižit u nebeske visine, ali je Trentinjan ostao zapamćen kao sasvim novo lice i nova glumačka pojava toliko suprotna od do tada favorizovanih evropskih „latinskih ljubavnika” na filmu i od u to vreme popularnih američkih „buntovnika bez razloga”.

Onižeg rasta, mršav i gracilan na platnu je odavao utisak teške i neukrotive ličnosti, što je bilo izraženo i u filmu „Moja noć sa Mod” Erika Romera (1969). Bio je veoma dobar i u prikazivanju mračnije, nesrećnije i nesenzualnije strane seksa, dočaravajući nemogućnost racionalizacije i kontrole njegovog efekta po junake koje je igrao. Sve je to negde bilo prisutno i u filmovima Kšištofa Kišlovskog „Tri boje: crveno” i „Z” Koste Gavrasa, za kojeg je uvek imao samo reči hvale, kao i u filmovima Kloda Šabrola, Kloda Berija, Fransoa Trifoa, Dina Rizija i mnogih drugih francuskih, evropskih i svetskih autora (snimio je 160 filmova). I svi su ga oni izuzetno poštovali jer je sa sobom donosio intelektualnu snagu i mračne nalete strasti. I onu svoju nedokučivost – jer se javnosti osim kroz filmove nikada nije otvarao – s kojom je ostao do kraja života.

Žan-Luj Trentinjan je imao tri supruge, troje dece (dve ćerke i sina, a ćerka Mari je nasilno skončala, što je na njega ostavilo veliku emotivnu posledicu) i četvoro unučadi. Voleo je da bude okružen porodicom i samo onima koje je smatrao velikim prijateljima. Među njima je bio i Marčelo Mastrojani...