Inflacija iz „golfa dvojke"

Inflacija, kao aždaja, ponovo diže glavu (2022). Uvek se hrani krizama, nesrećama, nesnalaženjima onih kojima je povereno da upravljaju društvenim tokovima; uvek je tako bilo, a i danas je isto. Mi smo bar „bogati” u iskustvima s inflacijom. Ali se onda isprečila portugalska poslovica koja kaže: „Čuvaj se čoveka koga iskustvo nije poučilo”. Mi kao da se čuvamo od naravoučenija prošlosti.

Veliki um naroda srpskog Dejan Medaković zapisa: „Istorija nije tu da nas okiva u zabludama. Naprotiv, njena je dužnost ne samo da ukazuje na prošlost, nego i na današnjicu, da neprekidno i nepotkupljivo opominje na budućnost.” Šta smo mi od ovog svega naučili, recimo, iz istorije inflacije. Vrlo malo, jer postupamo uvek po starom našem običaju, „Jovo nanovo”, sve ispočetka.  Tema teksta je administrativna kontrola cena. Sebe smatram da sam dovoljno u toj materiji i da mogu nešto reći, jer sam bio savezni sekretar za tržište i cene u onoj velikoj Jugoslaviji u kriznim vremenima, sredina osamdesetih godina prošlog veka. Znam da će mnogi reći da su se društveno-ekonomske podloge bitno promenile, ali logika je ostala.

Pre svega, cene su ekonomska kategorija. Kao takve one su bitna komponenta veoma razgranate međusobno isprepletane mreže ekonomskih tokova. Svako administrativno zasecanje izaziva teške posledice u toj međuzavisnosti. Profesorka dr Danica Popović nedavno je objašnjavala kako je administrativno zamrzavanje cena energetike i hrane u Poljskoj dovelo do prave „male seobe” naroda iz Češke, Slovačke, pa i Nemačke kada su krenuli na okupaciju benzinskih pumpi i hrane u Poljskoj. Ovoj vrsti regionalnih seoba dodao bih i svoje iskustvo. Stariji žitelji, paori, sećaju se kada je cena dizela bila mnogo veća od cene jestivog ulja, oni kažu zejtina, pa su u traktore sipali često mešavinu dizela i ulja, ili pak čisto ulje. Isplatilo im se. Čak je ta mešavina sipana i u „golf dvojku”. Doduše bili su to traktori „IMT” i „belorusi”. U ovim savremenijima to bi teško išlo. U moje vreme uvek je bila preosetljiva cena hleba. Pod pritiskom inflacije i krize cena osnovnog prehrambenog artikla držana je stalno pod prismotrom, pod administrativnom jurisdikcijom. Ali, onda se desio apsurd. Sve su cene rasle, dok se cena našeg  „nasušnog hleba” nije smela povećavati. Stočari su krišom kupovali veće količine hleba i davali ga svinjama umesto kukuruza, koncentrata ili pšenice. Isplatilo im se. Administrativna kontrola cena poremetila je međugranske tokove. Mogao bih navoditi još ovakvih i sličnih primera.

Kako je administriranje na tržištu bilo sve veće i dublje, to su poremećaji na njemu bili sve teži i žešći. Uveli nas u nestašice, u bonove, u par-nepar, pa su novinari tu saveznu vladu nazivali „Bonska vlada”.  Videli smo da ovo nigde ne vodi, pa smo 1985. doneli sistemski zakon o cenama, čiji sam predlagač bio, a koji je imao samo nekoliko članova od kojih je prvi glasio: da se cene slobodno formiraju na tržištu. Bila je to u ono vreme prava jeres za rukovodstvo koje je još imalo mnogo „partizanskog” pedigrea u sebi. Vagali smo između pada standarda i nestašica. Razumeli da su nestašice gorča pilula.

Možda bi to trebalo i ova vlast da ima u vidu. I još nešto. Vodio sam česte rasprave sa ondašnjim guvernerom Narodne banke Jugoslavije Radovanom Makićem na temu tzv. primarne emisije, čitaj štampanja novca bez pokrića. On je branio stav da je to dogovor najviših organa republika, pokrajina i federacije, a ja tezu da to bitno utiče na inflaciju. Uostalom pokazalo se da svugde u svetu za inflaciju odgovaraju guverneri narodnih banaka, jer oni drže ruku na, za cene, najbitnijoj slavini koja se zove štampanje novca.

Setimo se 1993. kada smo imali najveću inflaciju ikada zabeleženu ne samo kod nas, već i u Evropi. Štampanje novca je praktično bilo neograničeno po nalozima vrha vlasti ondašnje Srbije i Crne Gore. Početkom 1994. godine zamenjen je guverner Narodne banke, došao čuveni „deda Avram” i prva mera koju je uveo bila je zaustavljanje štampanja novca. Svojom pojavom novinarima je bio simpatičan, sa cegerom u ruci, pa je tako jednom u kafeu hotela „Moskva” u centru Beograda objašnjavao da će se za godinu dana moći u tom hotelu  popiti kafa po istoj ceni kao danas, početkom 1994. I bi tako, kafa u januaru 1995. koštala je kao u januaru 1994. Opet naravoučenije, štampanje novca je pored realno poremećenih međunarodnih tokova u energetici i hrani, drugi po važnosti uzrok rasta cena. Treći je zaduženje u inostranstvu za tekuću potrošnju, ako sredstava zafali u budžetu. To je redosled poteza na koji se mora pažnja koncentrisati, razdvojiti jedan od drugog uzroka i s njima se pojedinačno, uslovno rečeno, obračunavati. Najgore je sve zamagliti, uprosečiti, zamutiti, zavaravati najpre sebe, a onda i druge.

Publicista i bivši član Savezne vlade SFRJ