​Da li Rusiji treba Ukrajina

Ni posle 100 dana ne prestaju nagađanja oko „pravih” ciljeva i obima ruske kampanje u Ukrajini. Ionako mutna slika dodatno se zamagljuje i kao da se sve čini ne bi li zlobnici uživali u patnjama dva naroda, posebno ukrajinskog. Možda je simptomatično da se pitanje iz naslova ovog priloga zapravo i ne postavlja. Zaista, šta bi Moskva mogla da poželi hipotetičkim osvajanjem cele Ukrajine?

Donedavno nizak nivo nacionalizma u Ukrajini (predvođen nacističkim formacijama poput nekadašnjih nemačkih pre Drugog svetskog rata) više nije zanemarljiv. Očekivano, građani Ukrajine ne mogu biti ravnodušni dok gledaju kako njihova zemlja nestaje i uništava se – čak i kada za to odgovornost ne bi snosile nacističke jedinice i njihovi zapadni sponzori. Teško je zamisliti uređenu „rusku republiku” Ukrajinu sa, po pretpostavci, ruskim vojnicima na zapadnim granicama, a sa nezadovoljnim mnoštvom iza svojih leđa.

Čak i kada ne bi moralo da se Ukrajina ozbiljno obnavlja, materijalno i drugačije, troškovi za Moskvu ne bi bili zanemarljivi. Ukrajina je jedna od najsiromašnijih, slabo uređenih država Evrope s visokim postotkom korupcije. Rusija čija je ekonomska moć negde blizu italijanske to ne bi mogla lako sprovesti sama.

Konačno, politička nestabilnost i jaki spoljni uticaji na Ukrajinu čine od ove zemlje vruć krompir i za sopstvenu političku elitu. Stoga je u praksi nemoguće imati kontrolu nad političkim tokovima, posebno s te daljine na kojoj je Moskva. Zato se čini razumnim pretpostaviti da Moskva zapravo nikada nije imala nameru (iako je, verovatno, možda i danas, imala žarku želju) da vaspostavi nekadašnju sovjetsku granicu na tom terenu. Stoga je možda dobar „trenutak” da se uspostavi rešenje koje bi, gle čuda, sve zadovoljilo. A ima naznaka da bi to moglo biti moguće.

Uočljiva je kampanja na Zapadu – pripreme javnog mnjenja za pristupanje ozbiljnim i neusiljenim pregovorima s Rusijom. To je, čini se, i odlična prilika da Moskva postigne svoje, od početka proklamovane ciljeve. Sa jedne strane da pokaže kako kampanja nikada nije išla u smeru osvajanja Ukrajine. To bi bila karta za Zapad da ubedi birače u svoju „pobedu”, a faktički da prizna neuspeh postavljene zamke Rusiji i stvari se, za EU, ekonomski vrate blizu polazne tačke. S druge strane, to bi Rusiju oslobodilo stigme „loših momaka”. Uz zapadne garancije Rusiji, demilitarizovana i denacifikovana (zabranjen rad nacipolitičkim i inim mešetarima) Ukrajina u donedavno važećim granicama mogla bi dati visoku autonomiju ruskim oblastima, kao i povratak u normalu – ukidanje protivruskih zakona koji su u međuvremenu doneti. Pride, čini se da ni članstvo Švedske i Finske u NATO-u ne bi ništa globalno promenilo u odnosu snaga te bi i pritisak na Tursku opao. Zaista se čini da time svi dobijaju (svi ponešto i gube!). Svi, naravno, osim Ukrajine, kojoj predstoji težak zadatak obnove. Dobro bi bilo da sve ubrzo prestane i da ta cena ne bude previsoka.

Miroljub Dugić