Magija palate cara govedara

Feliks Romulijana je zaista bogata škrinja, skrivena na usamljenom mestu, skrajnutom od svih puteva. Putnika namernika, kad kroči kroz njenu kapiju, preplavi osećaj divljenja i mističnosti, poneko se oseti uljezom koga odnekud, iz nekog nebeskog prikrajka, posmatra božanski car. A kad se zaviri u nju, vekovi se razmaknu poput pozorišnih zavesa i uz malo mašte postaje se svedok davno minulog vremena. Onog u kojem je jedno ovdašnje, bosonogo seljače idući za stokom (otuda kasniji nadimak Armentarius, govedar) počelo da tabana svoj put u istoriju. Na tom putu će ga, sve dok se baš ovde ne uzdigne među božanska stvorenja, pratiti majka Romula.

Priča o Feliks Romulijani, kaže Bora Dimitrijević, direktor Narodnog muzeja iz Zaječara i jedan od članova našeg žirija za izbor sedam čuda Srbije, zapravo i počinje Romulom, varvarkom i možda Kibelinom sveštenicom, koja je 245. godine, pred naletom Karpa pobegla s leve na desnu stranu Dunava, u Priobalnu Dakiju, preplivavši moćnu i brzu reku – ako je verovati predanjima. U svakom slučaju, izvesno je da se udala za seljaka i da je, verovatno, 250. godine rodila sina po imenu Maksim.

(/slika2)Budući imperator je bio snažan, lep mladić, ljubitelj dobrog zalogaja i veoma hrabar. Zbog te hrabrosti ga je i primetio Dioklecijan, usinio, oženio kćerkom Valerijom i proglasio savladarom. Tada je dobio ime po kojem ga istorija pamti, Gaj Galerije Valerije Maksimijan.Time je 293. godine još jednom „rođen” postavši član božanske, Jupiterove porodice kojoj su pripadali rimski imperatori. Nije teško zamisliti kakvim je ponosom moralo da bude ispunjeno Romulino srce. A tek kada je 297/298. pobedio persijskog kralja Narzesa...

Taj uspeh ovenčao je Galerija slavom, učinio moćnim, o njemu je počelo da se govori kao o drugom Romulu, Aleksandru Velikom, a njegova majka je poverovala da je rodila poluboga. Moguće je da je već tada počeo da planira da jednog dana napravi palatu po ugledu na onu Dioklecijanovu u Splitu i Solunu u kojoj će, kad se povuče s vlasti, provesti ostatak života dok se ne uzdigne među bogove i nađe kraj skutova svog božanskog oca Jupitera. Gde će biti to mesto gde će provoditi mirnu starost, verovatno nije premišljao. Ona romantičarska crta u ovom vojniku odlučila je da to bude njegov rodni kraj, iako je u rimskoj carevini svakako bilo na hiljade lepših mesta. Nesumnjivo je da je Galerije bio privržen tlu na kojem je ponikao, isto kao i majci, rođacima i drugovima iz mladosti. Za njega verovatno nije bilo ništa prirodnije nego da velelepnu palatu počne da gradi u dolini Crne reke, da je nazove Romulijana po imenu majke, da svog sestrića Maksimina Daju i druga iz detinjstva, Licinija, proglasi za savladare.

S uverenjem da će palata koju gradi, i u okviru koje je podigao ogroman hram Jupiteru, posle njegove zemaljske smrti postati mesto hodočašća gde će ga slaviti kao novo božanstvo u rimskom Panteonu, Galerije je iz svih delova carstva počeo da upućuje najbolje graditelje, slikare, najveštije zanatlije da od skupocenog mermera urede božanski stan. To se, po mišljenju mr Maje Živić, arheologa i kustosa Narodnog muzeja u Zaječaru, najverovatnije dogodilo 303. godine. Po svemu sudeći, Galerije je planirao da izgradnja potraje do 313. godine kada je, u skladu sa principima koje je postavio Dioklecijan, nameravao da se povuče budući da je tada trebalo da se navrši dvadeset godina njegove vladavine. No, život je s njim imao druge planove. Romulin sin je, kako beleži Laktancije, umro 311. godine u Sofiji od teške bolesti koja mu je navodno unakazila lice. U to vreme, kako naknadna arheološka istraživanja pokazuju, Romulijana još nije bila završena, drugim rečima, Galerije je zapravo nikad nije ni video ili bar ne u završnoj fazi gradnje!

(/slika3)Zašto se ovo arheološko nalazište ipak, kao spomenik kulture, našlo na listi Uneska?

Romulijana, po rečima Bore Dimitrijevića, predstavlja jedinstven primer rimske graditeljske tradicije iz perioda druge tetrarhije. Zajedno sa Magurom, Svetim bregom iznad, ona je i jedinstven spoj palate i apoteoze. A zašto je baš ova apoteoza (uzdizanje među bogove) važna u svetskim razmerama? Zato što je upravo na Maguri, bila poslednja. Budući rimski carevi će se odreći panteona bogova i prihvatiti hrišćanstvo. Romulijana je i vrsta ideološkog spomenika podignutog u slavu tetrarhije, jedinstva tetrarha. Na jednom pilastru pronađenom ispred istočne kapije palate nalaze se medaljoni sa likovima tetrarha. Ono što je zanimljivo jeste to da su sva četvorica koja su na vlasti pa i Dioklecijan i Maksimijan (tada već „penzionisani“) potpuno isto predstavljeni, što je sasvim razumljivo ako se ima u vidu da svi potiču iz iste, Jupiterove porodice

Svetski značajnim spomenikom kulture Romulijanu čine i nalazi kao što su Galerijeva glava od crvenog porfira, zatim glave Jupitera i Herkula, pa mozaici izuzetne umetničke vrednosti – Dionis na gozbi, Venatori, Lavirint. Podni mozaici sa Romulijane se u svetskim razmerama porede s onima čuvenim iz vile Kazale u mestu Pjaca Armerina na Siciliji.

Iskopavanja Feliks Romulijane (ovo ime bi moglo da se prevede kao vila božanske, odnosno božanstvene Romule) započeli su 1953. godine tadašnji direktor zaječarskog muzeja Vekoslav Popović i profesor dr Đorđe Manozisi verujući da se ovde nekad nalazio rimski vojni logor. Iskopavanja na ovom svetski značajnom nalazištu još nisu okončana. Upravo je u toku nastavak radova na geofizičkom i geomagnetskom istraživanju okoline palate koji će se odvijati u saradnji s Arheološkim institutom iz Franfurta na Majni. Preliminarni trogodišnji nalazi su dali veoma ohrabrujuće rezultate i izneli na svetlost dana nove podatke o istoriji Romulijane pre Galerija.

Interesovanje za ovo nalazište sve više raste, tako da se broj posetilaca popeo iznad 32.000 godišnje. Poneki od njih dolaze ne samo da bi se divili ovom Galerijevom ideološkom spomeniku, kako je Feliks Romulijanu nazvao pokojni profesor Srejović, već i da bi se uverili da li su tačne priče o blagotovornom zračenju u nekadašnjem atrijumu Jupiterovog hrama za koje se tvrdi da je tek nešto malo slabije od onog u Suvoj banji u Maloj Krsni.

-----------------------------------------------------------

Galerijev edikt o toleranciji hrišćanstva

U široj javnosti je malo poznat podatak da je aprila 311. godine Galerije izdao edikt o toleranciji hrišćanstva i time praktično preduhitrio Konstantina i njegov edikt. Objašnjenje što se ovom dokumentu nije posvetila velika pažnja verovatno leži u činjenici da je Galerije samo mesec dana po njegovom donošenju umro. Na jednom od zidova Feliks Romulijane nalazi se kopija i prevod tog edikta koji su zaječarskom muzeju poklonili profesorka latinskog jezika i đaci gimnazije u Boljevcu.