Cena mraka

Potpisnik ovih redova u startu je svestan da se ovom pričom i stavom iznetim u njoj neće dopasti većini čitalaca. Čak ni nekim državnim činovnicima. Biće i onih koji će reći da je i potkupljen.

Reč je, bez daljeg okolišanja, o poskupljenju struje. Cena kilovat-časa za domaćinstva povećana je pre neki dan za 8,9 odsto. Tu odluku vlade odmah su „osudile” pojedine opozicione stranke, lijući suze nad ugroženim potrošačima. Kojim? Verovatno najsiromašnijim. Ima smisla. Ni reč, međutim, ne rekoše o stalnim poskupljenjima benzina i nafte. To mu dođe kao normalno. Skače cena barela (bure od 160 litara) na svetskim berzama, a država povećava akcize. Bože moj. Viša, tržišna, sila.

Ali, struja je našto drugo. Za nju to ne važi. Zašto? Zato, valjda, što je to naš resurs i što država preko nje vodi socijalnu politiku. Niskom, kontrolisanom cenom struje, čuva, kobajagi, standard stotina hiljada domaćinstava koja nisu u stanju da plaćaju pune račune za potrošenu struju.

Niskom, gotovo bagatelnom cenom kilovat-sata, u odnosu na svet oko nas, oni zapravo čuvaju džepove bolje stojećih građana, ali i bogataši koji strujom greju bazene, džakuzi kade ili uvode podno grejanje.

Deleći javna preduzeća između sebe, kao feudalne posede, stranke na vlasti neće da se odreknu političke dominacije nad državnim delom ekonomije i na njihova rukovodeća mesta postavljaju svoje zaslužne ljude. Koliko i kompetentne, čast izuzecima, nekom drugom prilikom. I šta se dešava?

Ljudi i preduzeća rade i posluju kako znaju i umeju. Za svoj rad i rezultate rada (ne)odgovaraju čak ni strankama iz kojih su potekli, a država ih je u startu oslobodila od svake ekonomske odgovornosti. Elektroprivreda Srbije, NIS, Telekom, Jat, Srbijagas, Srbijašume, vode… samo u imenu, „javna preduzeća”, imaju naznaku nekakvog preduzetništva. I ništa više. Do željene korporativizacije kakva je u tržišnim zemljama, u kojima direktore svojih elektroprivreda, recimo, ne smenjuju posle svakih izbora, još smo veoma daleko. Dalje od Sunca.

Tako će se i dogoditi da Elektroprivreda Srbije, ponajmanje zbog nesposobnosti svog menadžmenta i posle ovog poskupljenja, 2008. završiti sa 22 do 24 milijarde dinara gubitka. Sa 5,44 evro centa za kilovat-čas, što je upola manje nego što je u susednim i ne bogatijim zemalja od nas, više se i ne može.

Niko, naravno, ne spori da u našoj elektroprivredi nema još mogućnosti za uštede i organizacione promene, ali od decenijama iznurivanog sistema, u kojem čak dve decenije nije napravljen nijedan kapacitet, ne može se više ni očekivati. Evropa nam je poklonila stotine miliona evra za najnužnije opravke elektrana, ali za nešto više, pogotovo izgradnju novih elektrana, upozorili su, moramo sami.

A to znači izmeštanje socijalne politike iz elektroprivrede tamo gde joj je mesto, u državu i njen budžet i dovođenje cene struje, sa svim ekonomskim i troškovnim parametrima, na nivo EU. Jer, tamo kuda smo se uputili, u EU, samo tržište poznaju i priznaju. Tada će nam struju, po tržišnoj ceni, prodavati EPS ili onaj ko ga bude kupio.

Boleće, pucaće po džepu, ali i to je bolje od restrikcija i mraka kojim nam sve više prete. Ko to sada ne vidi i ne razume, ružeći potpisnika ovih reči, neka sadašnje račune za struju sačuva da ih uskoro utešno čita uz – sveću.