Pakleni dan na gradskom asfaltu

„Za danas su i najavili tropske vrućine” čuje se kako na stajalištu u Kumodražu zloslutno komentarišu dve starije sugrađanke, komično se gnezdeći kao da pokušavaju da stanu jedna drugoj u senku, kako bi se bar malo rashladile. Na sreću, ubrzo nailazi autobus broj 39. Blagosloveni su putnici sa ove privatne prevozničke linije jer gotovo uvek klime u njima savršeno rade. Ali, olakšanje koje putnici nalaze u vozilu ubrzo prekidaju dvojica kontrolora koji ulaze na stajalištu kod „Štarka”.

– Kako su se uopšte i setili da ovde dođu?! – ljute se dve drugarice izlazeći iz autobusa i nastavljajući štrapacirung prema Darvinovoj pošti, i to trasom na kojoj, na njihovu nesreću, nema nimalo hladovine. A kod „Darvina” još kontrolora. Jedan, čini se, početnik, nestrpljivo zapitkuje kolegu šta im je današnji plan rada i naglas negoduje kako će mu posle smene biti nezgodno da stigne na autobus koji će ga odvesti kući. Već je video „koliko je sati” – zna da će ga žega umoriti dok beskonačno kruži jureći nedisciplinovane putnike, kao i da će jedva čekati da dođe do svog doma kad završi posao.

– O, pa ja još nikad nisam video čoveka koji trči da kupi sudoku. Propustim te, vidim da žuriš, a ti se za to uhvatiš – smeje se jedan momak drugom koji je na trafiku došao preko reda. Veselo momče ovaj prvi. Ali, još je svež. Izgleda da je tek izašao iz hladovine pa mu je i dalje do smeha. Sunce ga još nije speklo, kao gomilu drugih bezvoljnika koji pored njega nemo broje sekunde do nailaska novog autobusa. I pukću od vrućine.

Ali, kako li je tek dvojici radnika „Gradske čistoće” koji se voze na svom kamionu. Odeveni u narandžasta odela, svaki čas silaze sa vozila, dovlače kontejner, kače ga, a onda i vraćaju. Sunce nemilosrdno peče, ne zanima ga što oni moraju da odrade svoju smenu.
U autobusu broj 26 – prokuvavanje. Ogromni natpisi na staklima nisu bili dovoljno ubedljivi pa su putnici, uprkos upozorenju da u vozilu rade klime, stvari uzeli u svoje ruke i pootvarali prozore. Mešaju se razni mirisi. Vodene kapljice cure sa čela, a starije, poslovično doterane gospođe koje stanuju u blizini Kalenića brižljivo maramicama brišu delove karmina koji im se zbog vrućine razmazao u uglovima usana. I dok se već dobro zahuktava čuvena igra lova na prazna sedišta, autobus staje kod Glavne pošte. I izgleda da ne namerava da ide dalje. Putnici izlaze, ali toliko ih je vrućina izmorila da kao da nemaju snage da negoduju zbog policajaca koji su iz nekog nepoznatog razloga zatvorili raskrsnicu kod Narodne skupštine. Dalje se ide peške... pored šatora raširenih ispred parlamenta, usijanim pločnicima, prolazeći pokraj fontane na Trgu Nikole Pašića gde se mališani veselo prskaju vodom. Svima je potrebno rashlađenje, dovijaju se kako ko može. Tako i jedan psić – isplazio jezik, promolio glavu kroz prozor i voza se ka Terazijskom tunelu. Dok ga promaja rashlađuje, izgleda kao da se prezrivo smeje mučenicima koji po ovoj vrućini moraju dalje peške.