Sedmi talas

U mnogim zemljama Evrope i sveta početak leta obeležen je povećanom učestalošću obolevanja od kovida 19. Mi smo od marta 2020. imali šest jasno izdvojenih epidemijskih talasa, tako da smo sada suočeni sa mogućim sedmim. Njegov nailazak nagovestili su izveštaji o pojavi novih podvarijanti soja omikron.

Omikron je otkriven novembra 2021. u Bocvani, ali se njegova prva podvarijanta, BA1, znatno razlikuje od trenutno dominantnih BA4 i BA5, tako da je teoretski moguće da čovek nekoliko puta oboli od kovida 19. Ako je nekoga poterao maler, mogao je pre dve godine da se zarazi originalnim vuhanskim sojem, zatim prošlog leta nekim od potonjih sojeva, pa da krajem protekle zime dođe u kontakt sa začetnikom loze omikron BA1, da bi mu sada letovanje ugrozio neko od njegove kasnije nastale sabraće. Takvom čoveku bi u međuvremenu oslabila otpornost prema onom prvom soju, pa kad bi ga nekim čudom sreo, ne bi trebalo da se previše prsi.

Tačno je da se poslednjih meseci preovlađujući sojevi uzročnika kovida 19 odlikuju blažom kliničkom slikom u odnosu na svoje prethodnike, ali se mnogo lakše rasejavaju, tako da i manji procenat teško obolelih građana dovodi do velikog opterećenja bolničkih kapaciteta zbog učestalijeg obolevanja. Infekcija najčešće brzo prođe, ali znatnom broju bolesnika mesecima, eventualno i trajno, ostaju smetnje označene kao dugi kovid. Posebno je zabrinjavajuće saznanje da svaka epizoda bolesti progresivno povećava rizik od dodatnog oštećenja organa.

Tu se kao rešenje nameću opšte mere zaštite, poput držanja rastojanja, izbegavanja gužve i nošenja maske u zatvorenom prostoru, te vakcinacija, kao posebna mera. Sve danas dostupne vakcine zasnovane su na prvom, vuhanskom soju virusa. Najbolje među njima štitile su od dospevanja u bolnicu u preko 95 odsto slučajeva. Protiv zaražavanja omikronom su manje efikasne, ali sprečavaju nepovoljne ishode (hospitalizacija, mehanička ventilacija, smrt) u još impresivnih 60–80 odsto. U tome je njihov neprocenjivi značaj.

Smatra se da je u 2021. godini vakcinacija, mada je bila relativno ograničenog obima, sprečila 20 miliona smrtnih ishoda u svetu. Grandioznost tog efekta postaje jasna kad se zna da je ukupan direktan i indirektan broj žrtava kovida u 2020. i 2021. godini procenjen na 14,9 miliona.

U svetu je do kraja juna 2022. bar jednom dozom vakcinisano 67 odsto, a kompletno je zaštićeno 61 odsto svetske populacije. U Evropi su ti procenti neuporedivo viši, pa je utoliko upadljivije naše batrganje da ubedimo makar polovinu populacije da zavrne rukav. Za procenu razmera predstojećih nevolja važno je prizvati u sećanje i da smo mi na samom početku, u martu i aprilu 2020. primenili rigorozne protivepidemijske mere, a da smo od početka maja iste godine otišli u drugu krajnost i svojom pasivnošću podržavali politiku spontanog prokužavanja. Vrlo tolerantno koncipirane i labavo kontrolisane mere imale su za posledicu skoro najveću smrtnost od kovida, sa njim ili zbog njega u svetu. Od januara 2020. do maja 2022. umrlo nas je 57.462 više nego što bi se očekivalo na osnovu 10-godišnjih proseka. Sa osam dodatno umrlih na svakih 1000 stanovnika, na drugom smo mestu svetske crne liste, odmah iza Bugarske.

Naš relaksirani odnos prema pandemiji ima i jednu posledicu koja bi se uslovno mogla nazvati povoljnom. Pošto smo više umirali od drugih, logično je pretpostaviti da smo se više i zaražavali, pa neki od nas, naročito ukoliko su uz prirodnu infekciju i dodatno vakcinisani, mogu da se smatraju dobro pozicioniranim pred novi talas. Ni oni, međutim, ne treba da se opuštaju, jer podsećamo da svaka nova epizoda zaražavanja, praćena čak i klinički blagim oblikom obolevanja, povećava rizik od dodatnih oštećenja organa.

U Srbiji se tokom druge polovine juna broj novootkrivenih slučajeva kovida 19 (to je samo frakcija stvarnog broja novozaraženih) udvostručavao svakih šest dana. Mada su studentski domovi u Beogradu poluprazni, broj studenata pozitivnih na testu za otkrivanje ove infekcije bio je 25 u nedelji završenoj 26. juna, a samo po pet tokom prethodne dve nedelje. Ljudi vični prognoziranju (I. Smolić, A. Jovičić) procenjuju da će zdravstveni sistem vrlo brzo biti opterećen sa više hiljada novoobolelih svakoga dana.

Kada se razmišlja o merama, nužno je imati u vidu da smo jedna od najstarijih populacija u svetu. Ova pandemija je pokazala da hronološki uzrast ne pogoršava ishod bolesti sam po sebi, već da rizik predstavljaju hronične bolesti udružene sa  poodmaklim životnim dobom. Inače, čili, vitki i živahni starci bolje prolaze od zadriglih sredovečnih građana sa povišenim krvnim pritiskom, holesterolom i šećerom u krvi, uz pušenjem redukovan kapacitet pluća.

Kod nas opšta društvena klima ne čini verovatnim da će se zdravstvene vlasti odlučiti za energične restriktivne poteze, osim nametanja (i kontrolisanja!) nošenja maski u zdravstvenim ustanovama. Korisno bi bilo kada bi se takva obaveza primenila na svaki zatvoren prostor. Očekujemo da će ostale mere imati karakter preporuka, ali bi njihovo stalno popularisanje kao podsetnik bilo korisno uputstvo bar za oprezan i razuman deo populacije.

Epidemiolog, redovni profesor Medicinskog fakulteta u penziji