Hej, Džo, slušaš li „Stounse"

Virus je ušao u Mika Džegera i pokušao da zauzme i razori njegove ćelije, ali je odmah napustio opasnu teritoriju i otperjao što dalje od legendarnog pevača „Rolingstounsa”. Hoćete neki bolji dokaz da virus poseduje veštačku inteligenciju? Kroz Džegerovo telo prošlo je toliko tona kokaina, marihuane i viskija da su sićušni kovid komandosi u amsterdamskoj „Johan Krojf” areni naredili povlačenje, shvativši da će ih pobiti imunosistem žgoljavog sedamdesetosmogodišnjaka, razvijen na opijatima, alkoholu i raznim vrstama sedativa. Ser Mik, vitez rokenrola, bio je u izolaciji pet dana, a onda je tako ludovao na bini kao da nije vršnjak Džoa Bajdena. Mlađi je svega osam meseci od predsednika Amerike.

Hej, Džo, bio si beba kada se rodio Mik, a potom Kit Ričards, koji mesec kasnije. Hej, Džo, da li si ikada slušao „Stounse” i gledaš li ih sada kako se penju po zvučnicima kao tinejdžeri na kursu za alpiniste?

Eno su, pune stadione po Evropi i dođavola sa svetskim ratom. Marš, korono, nosi se virusu koji se živahno budiš na plus 40, umesto da budeš spržen i zavučeš se u mišju rupu.

Naravno da tom nevidljivom osmom putniku 21. veka nije palo na pamet da napadne Kita Ričardsa. Mikroorganizmi bi pocrkali u izboranom telu gitariste koji izgleda kao da je teča kraljici Elizabeti Drugoj. O, da, Kit je davno ušmrkao pepeo iz urne svog ćaleta i od tada nosi večnu uspomenu na svoga oca.

„Kotrljajuće dede” opet praše rokenrol na velikoj svetskoj turneji „Siksti”, proslavljajući 60. rođendan benda koji je promenio svet više nego „Bitlsi” zato što traju i bude nadu svakom klincu i svakom penzioneru, pradedi i čukundedi, proslavljajući život kroz klasike. Šest decenija nikako da se raspadnu iako su u životnoj dobi u kojoj njihovi ovdašnji vršnjaci posećuju skenere, magnetne rezonance i „Orlovaču”. Džeger i Ričards su dve godine mlađi od Slobodana Miloševića, godinu dana stariji od Vojislava Koštunice. Dok se Voja Koštunica možda i ložio na mračne „Rezidense”, što je ipak bila marketinška fora, mada je iskreno voleo Leonarda Koena, Nika Kejva, Džonija Keša, Slobi je rokenrol bio potpuno nevažan. Ako je i čuo za „Stounse”, sagnuo bi se i bacio kamen. Valjda bi pomislio da su bili protiv njega na Osmoj sednici. A da je bilo sreće i da je umesto Mire Marković Sloba držao gitaru, kao u filmu „Dečko koji obećava”, gde glavnog junaka, finog momka Slobodana Miloševića, tresnu u glavu veslom, pa on osniva bend, pošandrca i počne da spopada sve što nosi suknju, možda bi istorija Srbije bila drugačija.

O tome šta bi bilo kad bi bilo – starom srpskom alibiju za sve zablude – britanske „kotrljajuće dede” ne razmišljaju. Doduše, početkom sedamdesetih godina, negde u doba kada je svet ugledao Aleksandar Vučić, Ričard Nikson ih je smatrao najopasnijim bendom na svetu, što zbog poziva na pobunu, što zbog nezakonitog seksa, ma šta god to značilo. Da se razumemo, Niksonova potera Miku Džegeru, Kitu Ričardsu i Roniju Vudu nije značila ama baš ništa. Smatrali su sebe putujućim sviračima, već tada vrednim stotine miliona funti po članu. Među njima je bio bubnjar Čarli Vots, koji je decenijama imao istu, jednoličnu facu poput svakog džezera, prepuštajući binu dvojici ego manijaka i trećem geniju, Roniju, gitaristi koji me uvek podsećao na Kita Ričardsa, čak toliko da bih pomislio da su blizanci, s tim što je Ričards u sebi nosio harizmu koja ga je odvela u franšizu „Pirati s Kariba”, gde su scenario, likovi i kostimografija pravljeni po njemu. Otkačeni gusar Džek Sparou je, uostalom, zamišljen kao besmrtan, sve dok Džoni Dep nije napravio glupost sa svojom ženom. Ah, te žene, Mik Džeger ih je imao oko 4.000 mada su sumnjali da je bio u šemi i sa Dejvidom Bouvijem. Kit i Roni su takođe morali da nose digitron kako bi ih prebrojali, dok je pokojni Čarli, neka mu je laka zemlja, bio kul papučar.

Ko nikada nije slušao uživo „Rolingstounse” taj ništa ne zna o životu, pa predlažem da država hitno vaučerima subvencioniše odlazak na njihove koncerte mada se bojim da je za ovu sezonu već kasno. Sve karte su rasprodate. Svejedno, oni će svirati večno. Odolevao sam i ja odlasku na koncert, beše li to sredina vrelog jula 2007. godine, sve do trenutka dok avion nije nadleteo moj dom, negde oko podneva. Avion je vukao veliki plakat. Na nebu je pisalo „The Rolling Stones”, i ja sam bio konačno okupiran. Vazdušni napad je uspeo.

Nedeljama sam folirao sam sebe: te oni su patetična simulacija buntovništva, te vrede li išta dekadentne dekice od nekoliko milijardi funti neto koje se veru što po bini, što po drveću, što po penthausima i jure plavuše. I, konačno, zašto im je Srbija bila baš poslednja stanica jer valjda nema ćoška gde nisu zavirili pre nego što su izvršili invaziju sa dunavske strane.

Međutim, vreme je isticalo i znao sam da ću, ako ne čujem „Satisfaction” na uvce, na Ušću – tamo gde sam naučio da igram fudbal, pijuckam na prvim splavovima i – hajde da se baš ne intimiziramo – žaliti za ceo život. Zar propustiti priliku i ne videti dinosauruse koje ne može da uništi ni globalno otopljavanje? I korona hvata tutanj od njih!

Beogradski koncert „Stounsa” je zaista bio daleko više od velikog praska i spektakla svih spektakala. Bila je to rokenrol liturgija o proteklih 40 godina vrednosti zapadnog sveta, izvedena u vremeplovu koji su konstruisali upravo svetitelji „Stounsi”, ploveći od buntovnih šezdesetih, kada su živeli na seksu, drogama, skandalima i nepatvorenom buntovništvu, do korporacijske epohe kada su postali članovi borda direktora multinacionalne kompanije za izvođenje zabavnog programa. Ali kakvog!

Njihova putujuća bina je bila svetleći prekookeanski brod koji se nasukao na Ušću. Čak je i Gile iz „Električnog orgazma” dobio vrtoglavicu kada se popeo na njenu palubu i zatražio padobran da se bezbedno spusti na kopno.

Trebalo je videti šefa trilaterale svetskog roka, poznatijeg kao Mik Džeger, kako tačno dva časa uživa u svom poslu.

Da je desetobojac svetskog muzičkog biznisa kojim slučajem istresao sve džepove srećnika koji su gazili travu Ušća, zajedno sa vi-aj-pi ložom, dobio bi manje keša nego što plaća mesečno za alimentacije i vanbračnu dečicu, ali to ga nije sprečilo da subotnje večeri peva promuklim glasom, koji je izmenio modernu istoriju, samo za nas. Zato je trebalo videti „Stounse” i čoveka od 64 leta kome je svejedno da li uvija kukovima pred Elizabetom Drugom ili šiparicom iz Krnjače. To su kapitalizam, demokratija i rokenrol, bato.

Prošlo je 15 godina. I šta se promenilo? Ništa. Umesto „kotrljajućeg kamenja” postali su „kotrljajuće dede”, praveći od sebe spomenik! Valjda još traže satisfakciju!