Da li je prevod moguć

Verovatno se svi književni prevodioci sećaju svog prvog prevoda, i pitanja, dilema i nesigurnosti sa kojima su se tada susreli. Kao i osnovne brige: da prevod ne bude suvoparan, doslovan i predvidljiv, a da opet, u svojoj prevelikoj opuštenosti, ne ode daleko od originala. Pored te osnovne brige, javlja se i osnovno pitanje: da li je književni prevod uopšte moguć? Ova briga i ovo pitanje su nešto što prevodioci ponesu sa sobom tokom celog svog prevodilačkog rada, što usložnjavaju, pa krote, pa puštaju da diše, i sve tako... Ali prvi susret sa ovom brigom i pitanjem, i prvi književni tekst koji im je ove probleme direktno predočio nose sa sobom naivnost i svežinu, u kojoj ima, odnosno nema, najviše od odgovora.

Kao kratku ilustraciju rada na mom prvom prevodu, koji je došao posle „prve ruke”, navešću neke od dijaloga koje sam vodila sa jednom našom cenjenom prevoditeljkom (kao i sa sobom samom):

– Na ruskom je „pas” (sobaka) ženskog roda, što se poklapa sa polom Kaštanke, ali kod nas su skoro sve reči za psa u muškom rodu, a „kuca” mi zvuči previše pedagoški, možda „keruša” pošto je to i onako u duhu ruske literature.

Ova reč je bitna jer se ponavlja kroz celu knjigu, „vlasnik” mi zvuči previše formalno i iziskuje dopunu (vlasnik čega), a „gazda” možda deluje zastarelo i vuče na Sremca.

Madrac ili dušek?

Reči su isprekidane jer je stolar pijan, ali otprilike kaže psu: kad bi izdahnula, kolero! Možda je bolje „kugo jedna”, ko bi kod nas pominjao koleru...

Ova reč doslovno znači „on progovori odvajajući reči na slogove”, ali mi nemamo za to jednu reč pa kod nas zvuči rogobatno i previše objašnjavački. Da napišem „otegnuto reče”? Definitivno ne bih objašnjavala.

Čehov namerno brka biblijske citate radi vernijeg portretisanja pijanca, fragmenti su doslovno citirani, samo su izmešani tako da zvuče besmisleno, treba sve da ih nađem u našem prevodu Biblije.

Ovde mi se ne sviđa glagol „zagrmela”. A meni baš dobro zvuči...

Ovde lepo zvuči „smrkavalo” ali ga imam u prethodnoj rečenici, možda ovde da ide „zgušnjavao mrak”. U ruskom ponavljanja zvuče prirodnije, a kod nas ponekad stilski loše.

U ruskom se mnogo češće koriste radni glagolski prilozi, kod nas nisu baš toliko frekventni.

„Šta se zbiva?” – pošto je klovn ljutit, trebalo bi nešto kraće, manje narativno, možda: „Šta je to?” ili: „Šta je bilo?”

Vidi ovo, kad se ceo pasus stavi u aorist, sve je odjednom bolje.

Pošto za prvi prevod obično imamo više vremena nego za bilo koji naredni, onda prevodilac ponovo pročita ceo original, pa ceo prevod, i više ni sam ne zna šta da kaže. Deluje mu kao drugo delo, pa opet pomisli da je sasvim vredno preveo i da je samo novi jezik doneo novu atmosferu i melodiju, pa opet... Moglo je to još malo... Skoro mi je prijatelj poslao sjajnu knjigu „Sizif pobednik”, Ježija Jarnjeviča, poljskog pesnika, prevodioca, kritičara i istoričara književnosti, pa bih završila sa jednim njegovim citatom: Književnost je neprevodiva, i baš zbog toga se i prevodi.

*Književna prevoditeljka s ruskog jezika, lektor i izdavač, dobitnica nagrade „Ljubiša Rajić“