Bez tuge, suza i smeha

Herceg Novi –Legendarni jugoslovenski reditelj Lordan Zafranović, autor kultnih filmova: „Okupacija u 26 slika”, „Pad Italije”, „Večernja zvona”, „Muke po Mati”, „Testament”..., kojem je 22. festival filmske režije u Herceg Novom priredio retrospektivu, bio je u poslednjih šest dana u funkciji predsednika žirija koji je procenjivao vrednosti devet filmova iz svih bivših jugoslovenskih republika sa kojima se publika sretala u bioskopu pod vedrim nebom na Kanli kuli. U razgovoru za „Politiku” Zafranović govori o filmskom vremenu – prošlom i sadašnjem, o periodu u kojem je bio autor bez biografije, novim filmovima i ponovnom očinstvu...

Videli ste filmove neke nove generacije filmskih autora iz postjugoslovenskih kinematografija, od kojih je većina pokazala da još uvek postoji zajednička memorija. Da li ona može biti dobra inspiracija za raščišćavanje nečeg što možda još uvek nismo raščistili?

Oni se moraju baviti zajedničkom memorijom, i strahotnim iskustvima jer će to na ovim prostorima još dugo, dugo biti tema kao što su dugo bile teme Drugi svetski rat i ta bratoubilačka situacija koja je posle rezultirala strašnim strahovima. Iz tih strahova su izašli i neki od mojih filmova, iz tih strahova je za neku kasniju generaciju izašla istina, jer se to sve zajedno ipak dokumentovalo. To je bilo veoma potrebno, i to je deo civilizacijskog toka. Meni se samo čini da nema dovoljno hrabrosti da se u ovu temu zagazi još dublje, već se sve drži na periferiji. Iza nas je stravičan period u kojem su mnogi ljudi stradali, desio se prekid sa katastrofalnim posledicama a, zapravo, sve zajedno je bilo uzalud jer se sada pokazuje da smo bili izmanipulisani, prevareni. Mislim da će taj period imati svoje stalno mesto i smatram da o njemu treba govoriti direktnije i snažnije.

Na osnovu poslednjih događaja na ovim prostorima pokazalo se da ljudi nisu naučili gotovo ništa iz Vaših filmova, nisu izvukli pouke?

Bio sam veoma utučen kada sam u Parizu tokom 1992. i 93. radio film „Testament”, montirao materijale iz 1941. a na televiziji, dakle 50 godina posle, gledao gotovo potpuno iste stvari, gotovo isti jezik, iste ljude i iste uniforme. To me je dotuklo. Mislio sam, hajde, taj ću film nazvati Testament i to će mi biti poslednji film, jer oni nisu izvukli nikakve pouke a mi smo bili u zabludi jer smo filmovima koje smo nazivali „krikom protiv” uzalud upozoravali na sve opasnosti koje bi se mogle desiti po tom istom scenariju. A to se upravo desilo, i pokazalo se da su moji filmovi i filmovi mojih kolega postali potpuno beznačajni u odnosu na ono šta smo mi sa njima želeli da postignemo. Prema tome, mislim da nisam više siguran da film može, osim možda na dva-tri dana posle projekcije, da ostavi neki dugi trag.

Zašto je to tako? Da li smo u eri globalizacije postali toliko neosetljivi, površni, umorni da ne možemo ni da dopremo do tako složenih stvari?

Situacija je dosta zbunjujuća. Kada ste pomenuli globalizaciju, svi mi se nalazimo u veoma opasnom vremenu gde su socijalne situacije dovedene do velikih napetosti i može se ponovo desiti neko veliko zlo. S druge strane, svakodnevno primamo ogromnu količinu informacija, da ne pričam o televizijskim kanalima koji nas pune raznim slikama, pa su ljudi manje-više zbunjeni jer nemaju šansu da sve primljeno negde trajnije smeste. Svi smo, zapravo, izmanipulisani i postali rezistentni na krv, tragediju. Potire se sve što je nekada čovek imao kao emociju. Nema više duboke tuge, nema ni plakanja, nema ni smeha. Sve je izmešano, i stvara se monstrum koji sve što vidi proguta, pomalo svari i izbaci iz sebe.

Posle toliko Vaših angažovanih filmova u kojima ste ukazivali na opasnosti fašizma, naročito posle istorijskog „Testamenta” koji svedoči o zločinima ustaštva, u Hrvatskoj ste u čitavom jednom periodu imali tretman autora bez biografije. Jesu li se sada stvari promenile?

Promenilo se to što to više nije ratna opasnost i što nije opasno da te neko ubije zato što radiš filmove. To je jednostavno bilo tako, bilo je opasno biti tamo zato što je ratna propaganda bila veoma jaka da sam se zajedno sa čitavim nizom ljudi našao na plakatima na kojima je pisalo „Đavoli rata”. To je značilo: evo vam ih, možete sa njima da radite šta hoćete. Dakle, najobičniji čovek koji se preko noći preturio u vojnika mogao me je ubiti iz bilo kog razloga i čak za to da dobije i orden jer je uništio državnog neprijatelja. To su bile potpuno poremećene stvari, i posledice toga osećaju se još i danas, i osećaće se još dugo. Naravno, danas se ipak može razgovarati malo poštenije ali mržnja još uvek postoji, još nije došlo do eksplozije, do katarze. Treba da prođe još mnogo, mnogo vremena da počne da se živi u demokratskom društvu u kojem bi se podrazumevala različitost mišljenja, kritika vlastitog bića i upozoravanje na prljavost u sopstvenoj sredini. To je nešto najosnovnije, da bi se ovi prostori mogli opet spojiti. Bez toga, bez te katarze i bez analize vlastitog zla, ljudi će veoma teško jedan drugom pružiti ruku, osim lažno...

Dokle se stiglo sa projektom za film „Karuzo” i serijalom o Titu?

Sa „Karuzom” sam imao male nesreće. Umro je Borislav Vujčić, pisac sa kojim sam radio, i sve sam u jednom periodu ostavio po strani. Sada sam pri kraju pisanja scenarija, počelo se sa razgledanjem terena, u toku su pregovori sa potencijalnim inostranim koproducentima, čak i sa glumcem Denijem de Vitom koji je italijanskog porekla i savršeno bi odgovarao liku splitske legende. Film je zahtevan, to je epoha italijanske okupacije Dalmacije, on je rekonstrukcija jednog vremena i treba ga dobro pripremiti. Nadam se da ću uspeti da ga realizujem negde na proleće sledeće godine. Što se tiče serijala o Titu, snimljeno je nekih sto sati materijala sa najznačajnijim svedocima; u međuvremenu su me napustili neki od sponzora pod pritiskom one grupe koja snima film o Titu kao zločincu, a koju je podržao jedan deo države. No, došlo je do promena u vrhu državne televizije, počeli su pregovori i ja se nadam da će oni, bar jednim delom, podržati moj serijal o Titu.

U međuvremenu su se u Vašem životu desile još neke lepe stvari. Ponovo ste postali otac i to blizanaca?

Pa dobro, to je nekako bilo planirano i to me veoma veseli ali i prisiljava da radim. Kada sam javio svojoj staroj u Splitu, ona je rekla pravu rečenicu: „Sinko, ko će to hraniti?”. E, onda sam shvatio da će me držati bar desetak godina da stalno radim i ne pravim pauzu, dok deca ne stanu na noge.

-----------------------------------------------------------

„Zlatna mimoza” Aćimoviću i Mitevskoj

Herceg Novi – „Zlatna mimoza”, nagrada za najboljeg reditelja 22. festivala filmske režije, dodeljena je ravnopravno hrvatskom reditelju Dejanu Aćimoviću za film „Moram spavat anđele” i makedonskoj rediteljki Teoni Strugar-Mitevskoj za režiju filma „Ja sam iz Titovog Velesa”.

Žiri, sa Lordanom Zafranovićem na čelu, istakao je da ova dva filma,svaki na svoj način, autorski originalno, odnosno bioskopski efektno, predstavljaju vrh režijskog izraza na ovom festivalu.

„Srebrna mimoza” je na sinoćnoj ceremoniji zatvaranja festivala uručena Darku Bajiću za film „Na lepom plavom Dunavu”, a žiri je istakao da ovaj reditelj potvrđuje ulogu jednog od vodećih autora srednje generacije, da majstorski vlada svim aspektima zanata i da jednu žestoku priču uspeva da približi najširoj publici.

I „Bronzana mimoza” je dodeljena ravnopravno, i to Stefanu Arsenijeviću za režiju filma „Ljubav i drugi zločini”, i crnogorskoj rediteljki Mariji Perović za film „Gledaj me”, kojim je festival i svečano zatvoren.