Tommy, can you hear me?

Kao što je nadrealizam jedna od najupečatljivijih kulturnih strela koje su pokrenule i obeležile period između dva svetska rata, tako je rok-muzika, zajedno sa filmom, najpopularnija umetnost druge polovine dvadesetog veka, svakako sa najvećim stepenom izražajnosti emocija i moći da oblikuje pogled na svet svoje generacije. Često se ova dva medija uspešno ukrštaju i izražavaju duh vremena. Mikelanđelo Antonioni, u epskoj sceni sa gitarom u filmu „Blow Up”, u londonskom klubu u kojem sviraju Džef Bek i Džimi Pejdž, prikazuje besmisao epohe: posle histerične tuče publike oko vrata slomljene gitare dobitnik ga na kraju odbacuje kao iskorišćenu maramicu.

Nešto kasnije Ken Rasel je snimio kultni film „Tomi” koji je, uz pojavljivanje Kleptona, Taunsenda, Eltona, Tine i Daltrija,  kapilarno po svetu raširio priču o dečaku zatvorenom u sebe, zanemelom i izloženom paklenoj supkulturi vremena. Nije bilo nepravde u svetu koja u posleratnom razdoblju nije kritički i angažovano prošla kroz moralne filtere rok-kulture: fabulozna četvorka iz Liverpula, Stounsi, Dorsi, Bardon, Dilan... I nije bilo nikakve cenzorske barijere ili ideoloških animoziteta prema drugim geopolitičkim sferama. Bitlsi su pevali „Back in the USSR.”, sa nežnim parodiranjem „Back in the USA”. Čak Berija i paralelama „Ukraine girls” i „Moscow girls” sa „California Girls” „Bič Bojsa”. U jednom od svojih najuspešnijih hitova Dejvid Bouvi zaljubljeno i samokritično upozorava svoju malu Kineskinju: „I’ll ruin everything you are”. Pa Harisonov „Koncert za Bangladeš”, Geldofov „Live Aid”... itd.

Ovog proleća, međutim, mrtva tišina u rok-zajednici. Sasvim su razumljive političke i geopolitičke specifičnosti i razlike u pogledu na ukrajinsku krizu koja potresa svet. Teško je ne stati na jednu ili na drugu stranu. Kriterijum je politički sa implicitnim elementima ideologije, moralizma ili jednostavno navijačke subjektivnosti. Ali ćutanje pred izbacivanjem knjiga iz biblioteka, kapitalnih romana iz školske lektire, grandioznih kompozitora sa koncertnih programa, obezglavljivanje Parnasa svetske literature...?! Nije se čuo nijedan protestni stih i nije odsviran nijedan akord da se zaštiti univerzalni prostor kulture. E, to je kampanja sa neizbežnim bumerang efektom.

Neminovno je podsećanje na „tezu o uzaludnosti” koju je formulisao savremeni filozof Alfred Hirš: „Uzalud napredak čovečanstva u nauci, u tehnologiji, uzalud svaki materijalni napredak ako nismo napravili moralni i civilizacijski skok koji nas unapređuje kao ljudska bića.” A šta je obasjani vrh tog napretka ako to nije kultura? Pokušaj da se amputira jedan deo kulturnog nasleđa, makar i najmanji, vraća se i uništava celinu kulture kao što jedva vidljivi melanom fatalno i brzo razara čitav organizam. Kultura je inkluzivni organizam u statičkom ali i u dinamičkom smislu, zato što je otvorena za svaki novi oblik – pantomima, murali, televizijske serije, instalacije ili performans postali su njen sastavni deo kroz dekade. Ne potpada li upravo to pod Poperovu zamisao otvorenog društva? I nije li upravo Lenonov „Imagine” pledoaje za ravnopravnost i organsko jedinstvo kultura u njihovoj mnogostrukosti i čarobnim posebnostima?

Otkuda onda glasno ćutanje na segregaciju u kulturi?

Civilizaciju dominantno određuju dva vrednosna sistema: kultura i politika. Kultura je stariji, širi i viši sistem. Njen uspon je tlo na kojem se rađaju političke ideje koje će preoblikovati društvo. Naravno, postoji i povratni uticaj i utoliko je značajnije održati njenu autonomiju. Problem je kada se kultura podređuje politici. Neprirodno je i alogično da se ono što je univerzalno povinuje partikularnom ili da se odbacuje prema raspoloženju trenutka kao onaj  vrat od gitare u Antonionijevom filmu.

Iako bez filozofskog uobličavanja principa svoga istorijskog bitisanja, Srbi nikada nisu podlegli ovoj permutaciji. Nikome nije palo na pamet da posle Prvog i Drugog svetskog rata zabrani Helderlina, Šilera ili Betovena, niti da posle „Oluje” protera Tina Ujevića, niti da posle  bombardovanja 1999. godine prestane da sluša „Pink Flojd” ili Pavarotija, niti da..., niti da...!

Totalitarne lomače kulture, bukvalne ili administrativne, ali ni u obliku autocenzure, ćutanja ili okretanja glave nisu izbor slobodnog čoveka. Ostaje pitanje da li je kriza stvaralaštva  primorala velika imena rok-muzike na konformističko priklanjanje zahtevima politike da bi se nekako preživelo, ili je atrofija slobode posle odlaska Hendriksa, Dženis ili Kobejna potopila umetničku kreativnost. Umesto da se zauvek sruše „berlinski zid” kulture i apsurdne carinske prepreke za gramofonske ploče, kakve je praktikovao Sovjetski Savez sedamdesetih godina, barijera tišine sada se podiže tamo gde su se nekada otvarali optimistički horizonti jednog boljeg sveta i demantovala „teza o uzaludnosti”. Uprkos ratovima sa svih strana, taj imaginarni svet je pokretao mase čestitih mladih ljudi, ujedinjavao čovečanstvo i predstavljao putokaz čak i za tvrdokornu političku klasu... sve dok najveće zvezde roka nisu počele da joj dolaze na poklonjenje i hodaju istorijski natraške.

Posle stiha iz naslova, koji je preuzet iz rok-opere „Tomi”, ostaje još jedan kao poruka naprasno zanemelim superzvezdama iz herojske epohe roka:

„Tommy, can I help you?”

Politički filozof

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista