Sećanje na žegu u Buhari

Bilo je leto 1981. godine, kada se grupa Čačana našla u poseti Buhari, jednom od većih gradova Uzbekistana, na istoku tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Od užarene zvezde koja je nemilosrdno pekla nije bilo spasa. Ni u hladu oskudnog rastinja, ni među zidovima velikog hotela u kojem je bilo svega osim rashladnih uređaja. Termometar je tog julskog dana pokazivao 45 stepeni Celzijusa. Prema našem običaju, potrčasmo da otvaramo prozore, ali nas odlučno sprečiše dežurne „babuške”, jer bi u sobe pokuljao još vreliji vazduh. Pokušali smo s kupanjem, ali nije vredelo. I „hladna” voda bila je vruća. Kako bismo, uostalom, umorni od puta avionom iz Jermenije, čitavo popodne stajali pod tušem? Drugi lek od nepodnošljive vrućine potražismo u ispijanju mineralne vode, zbog koje se, posle samo nekoliko trenutaka, u znoju osećao dah sumpora.

Naš vodič Volođa proveo nas je rano ujutru pored medrese Abdulazis-kana, podignute 1651. godine, u čijem su nam dvorištu priredili koncert folklornog ansambla. Nešto kasnije svi smo poželeli da se za uspomenu fotografišemo pored spomenika velikom šaljivdžiji Nasradinu Hodži, o kome smo ranije i u našem zavičaju slušali zanimljive priče. Ostalo je još samo malo vremena za bazar i pazar radi uspomene na boravak u Buhari. U moru srpova, čakija i grnčarije, obradovali smo se brdu dinja i lubenica, tek malo većim od jabuka. Možda će nam pomoći da se malo opustimo i utolimo neizmernu žeđ.

Dok smo odlazili videli smo kako iz nedogledne pustinje na konjima još pristižu novi trgovci. Mada je već bilo dosta toplo, nosili su nekakve bunde i velike šubare na glavi. Možda ih je i to štitilo od žege. Sutradan su nam one dinje sa bazara pričinile sasvim drugu muku. Držeći ih u torbama, na krilu, preznojavali smo se čekajući čitav sat u kabini aviona na poletanje dvomotornog „antonova” za Samarkand.

Rodoljub Petrović,
Čačak