Rijaliti igrač

Čitava lična i profesionalna biografija Borisa Džonsona (58) zapravo je ep o čoveku koji se ravnao po pravilima koja je sam određivao i menjao u skladu s vlastitim interesima. Sve dok mu partijske kolege u vladi nisu jasno stavile do znanja da više ne može biti Jupiter među volovima. Ostavku na mesto lidera Konzervativne stranke, što podrazumeva i odstupanje s dužnosti premijera Velike Britanije, podneo je bez patetike i pokajničkih zaključaka. Iako nije poručio „vidimo se u nekom drugom filmu”, pošto na ovu frazu autorska prava polaže njegov ovdašnji imenjak, ostao je utisak da će serija o Džonsonu imati još sezona.

Tim pre što je razbarušeni plavušan „navučen” na TV kamere i pažnju društvenih mreža, pa će se teško svići na anonimnost i čekanje poziva iz zemalja željnih savetodavnih usluga bivših britanskih premijera. A možda mu stigne ponuda producenata nekog VIP rijalitija? Bo Džo, što mu je jedan od nadimaka, ima idealne reference. Tri puta se ženio, ima šestoro dece, plus priznatu ćerku iz vanbračne veze. Broj afera i ljubavnica ni britanski tabloidi nisu uspeli da utvrde, pa bi uvođenje neke od njih u rijaliti bilo blagotvorno za gledanost. Još ako se Džonsonu po ugovoru dozvoli konzumiranje omiljenih italijanskih vina i engleskih piva, spektakl je zagarantovan. Na poroke poput marihuane i kokaina, prema vlastitom priznanju, dao je ostavku odmah posle studija, a kasnije je batalio i cigarete. Sada, kaže, uživa u ribljim specijalitetima, sirevima, kolačima i sladoledu. Inače, omiljeni Borisov film je „Kum”, a za nekog ko je bio čelnik Konzervativne stranke ima i čudan muzički ukus – najdraži bendovi su mu „Rolingstouns” i „Kleš”, sastavi koji su najžešće kritikovali svetonazore britanske više klase, kojoj od rođenja pripada.

Džonsonu nisu strani ni fizički obračuni, a to je dobra kvalifikacija za rijaliti. Svojevremeno se kao gradonačelnik Londona potukao u sedištu stranke s premijerom Kameronom zbog iznosa koji je vlada namenila za javni prevoz u prestonici. Po potrebi ima i otrovan jezik, idealan za rijaliti svađe i ocrnjivanje po verskoj, rasnoj i seksualnoj osnovi, što su tokom njegove novinarske karijere iskusili Hilari Klinton, Obama, Tramp, Erdogan... Nije mu teško ni da izmišlja ili slaže, dokazao je to u vreme kampanje bregzita.

Iako obožava da vozi bicikl, igra tenis, fudbal i ragbi, nadvlači konopac i spušta se na ziplajnu, teško da bi mu odgovarao format rijalitija poput „Survajvora”. Da bi opstao, morao bi da pokaže beskompromisnu borbenost u igrama, kao 2015. u Japanu, kada se u pauzi skupa o trgovinskoj saradnji Tokija i Londona pridružio klincima na terenu za ragbi. Prodirući po desnoj strani, ramenom je brutalno počistio desetogodišnjaka koji je pokušao da ga zaustavi. Incident je kasnije komentarisao pred privrednicima na samitu u Tokiju: „Dečak je od udarca odskočio, ali se odmah pribrao i osmehnuo. To je primer kako samopouzdanje može uspešno i brzo da se povrati.”

Pa, Džonsone, vreme je da se posle udarca pobunjene stranke povrate pribranost, osmeh i samopouzdanje. Bori se.