Uspomena na Lisičiće iz Adrovića

Na putu za zavičaj svratih prošlog maja, posle mnogo godina, da posetim jedino zdanje preostalo od velike i časne porodice prota Sima G. Lisičića (1856–1936) u selu Adrovići, desetak kilometara od Pljevalja. Jedni su ga zvali školom, drugi dvorcem, a ova porodica podigla ga je daleke 1929. godine za školsku namenu meštana Otilovića, Crljenica, Adrovića... i za okupljanje porodice i prijatelja tokom leta. Toj građevini nije bilo ravne na prostorima od Tare do Lima, pa i šire. Kao škola služila je i posle 1945, sve dok je na tom prostoru bilo đaka.

Lisičići (negde i Lisice, krsna slava Nikoljdan) su bili stara sveštenička porodica. Prvi čuveni Lisičić bio je pop Gavro Lisica (sahranjen uz južni zid manastira Sv. Trojice, opisan i u romanu „Svitanje” Milke Bajić Poderegin), a onda i njegov sin pop Simo, za čije vreme su porodica i imanje uvećani. Dobročinstva su ih učinila poštovanim i voljenim, a deca, vredna i uspešna, pravila su malo carstvo na ovom prelepom prostoru na nadmorskoj visini većoj od 1.100 metara.

A vreme gradi, ali i ruši. Dolazi 1941. Rat, koji ovoj porodici nanosi velike gubitke. Lisičići su se našli na udaru novih vlasti, pre svih sin prote Sima Nićifor (1888–1945), načelnik Ministarstva inostranih poslova KJ, dokazani patriota, solunac i borac slavnih bitki za oslobođenje 1914–1918, logoraš italijanskih fašista (1941–1943), s kojima nije hteo da sarađuje. Na teret mu se stavljalo druženje s Gligorijem Božovićem i drugim intelektualcima tog vremena. Bez suda i suđenja ubijen je Odlukom Vojnog suda za Sandžak 1945, donetom nakom što je izvršeno streljanje. Nije pomogla, ili je stigla kasno, ni molba meštana pljevaljskog kraja, napisana Vojnom sudu u Novom Pazaru, na dvolistu karo hartije sa potpisima 80 ljudi da se „pri suđenju ima u vidu to da je Nićifor Lisičić uvek bio naš prijatelj, kako za vreme Jugoslavije, tako i docnije prilikom okupacije”. Sledi konfiskacija gotovo cele imovine u Adrovićima i Beogradu. Nikada više nisu se Lisice sastale u svojim Adrovićima, gde su svi objekti (nova i stara kuća, kao i druge prateće građevine) porušeni i stoje tako urušeni kao spomenik jednom nevremenu i ljudskom bezumlju.

Odlukom Višeg suda u Beogradu br. 222/10 od 18. novembra 2011, na zahtev Nićiforove unuke (Draganove i Hristinine ćerke) prof. Danice Lisičić, doneto je Rešenje o usvajanju rehabilitacije pok. Nićifora Lisičića. A „dvorac”, uprkos svemu, još drži onu davnu sliku srećnog vremena pljevaljskih Romanovih, dok jedna zelena klupa izbačena na terasi podseća i na neka davna đakovanja.

Dugujem veliku zahvalnost gospođi Hristini Lisičić, supruzi Draganovoj i snahi Nićiforovoj, za fotografije, dokumente i kazivanje, bez kojih ne bi bilo ni ovog mog pisanja.

Vojkan T. Bojović,
Beograd