Ukrajinski rat uznemirava Amerikance

Administracija američkog predsednika Džozefa Bajdena prosledila je ovih dana Ukrajini novu tranšu vojne pomoći vrednu milijardu dolara. U nekim drugim vremenima ovo bi svakako bila vest za udarne termine elektronskih medija. Ovaj put, međutim, sve kao da je prošlo bez velike pompe. A možda i nije?

Kako prenose američki mediji, u najmoćnijoj zemlji Zapada sve je manje onih koji su voljni da u ratnu zonu na istoku Evrope šalju tovare s naoružanjem koje, ma koliko vremenski i tehnološki bilo prevaziđeno, ipak podosta košta. I ne samo da košta već ne daje nadu da bi nekada u budućnosti ovako uložene pare mogle da se vrate. A to je nešto o čemu svaka vladajuća garnitura mora da vodi računa, bez obzira na političku opredeljenost.

Ukratko, dešava se neminovno: politički rejting aktuelnog predsednika Džozefa Bajdena u strmoglavom je padu, a oponenti sa protivničke republikanske strane samo čekaju onaj njegov poslednji, fatalni kiks. Prema tvrdnjama Marka Episkoposa, kolumniste edicije „Nacionalni interes”, broj Amerikanaca koji se otvoreno protive daljoj pomoći bivšoj sovjetskoj republici ubrzano raste. I to ne samo među republikancima, već i među vladajućim demokratama. A vremena su takva da se čini kako predsednički mandati traju kraće nego u nekim drugim, mirnijim vremenima.

Najnovija istraživanja američkog javnog mnjenja kazuju da podrška ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom uveliko slabi, budući da se konflikt u njegovoj zemlji pretvara u dugoročniji rat od onog koji su početkom godine najavljivali u Moskvi. Po svemu sudeći, brza pobeda Rusa nije na vidiku, a iz Evrope već stižu vapaji za prestankom snabdevanja Ukrajinaca tolikim naoružanjem.

Ispostavilo se da su opomene koje su kazivale da isporuka ukrajinskoj vojsci ne doprinosi približavanju kakvog-takvog mira sasvim na mestu. Pogotovo što je pomoć koja se doprema neselektivna, često neprikladna za terene na kojima se biju bitke i, što je najgore, ne završava u rukama boraca, nego negde na „crnoj berzi”.

Ono što najviše izaziva nervozu, podjednako u Evropi i SAD, svodi se na pitanje: šta posle rata? Izveštaji s terena kazuju da jugoistok Ukrajine (Donbas) više nikada neće biti pod upravom Kijeva. A sličnim putem mogli bi da krenu i neki drugi prostori, posebno oni koje zapljuskuju talasi Crnog mora. Takođe, nema sumnje da će prve ukrajinske komšije Poljaci pokušati da nađu sebe u celoj ovoj gunguli. Apetiti s te strane imaju jaku istorijsku podlogu i ne vidi se kako bi Ukrajina mogla da im se odupre.

Mnogima u Americi još su u živom sećanju vojne katastrofe u Iraku i Avganistanu koje su širom sveta stvorile atmosferu vidnog nepoverenja u američku moć. Pogotovo u situaciji jasnog stabilizovanja Rusije i velikog uspona Kine. Opcija da se neprekidno ratuje negde daleko od kuće, pa makar i posredno kroz slanje naoružanja, sve je manje prihvatljiva. Izolacionizam koji je tokom svog predsedničkog mandata pokušao da progura Donald Tramp više se uopšte ne čini neprihvatljivim.

Takođe, sve više Amerikanaca počinje da shvata da je Ukrajina i ono što se u njoj dešava – evropsko pitanje, da nije od juče i da njihovo uplitanje samo preti da otvori neko slično pitanje na njihovom pragu, pre svega na jugu.

Takođe, sa zapadne strane Atlantika sve više uviđaju da nisu centar sveta, i da s politikom kojoj su se priklonili ne mogu da budu faktor sveopšteg okupljanja. To se već neko vreme jasno pokazuje na primeru Evrope, koja se vidno umorila od „pobedničke euforije” koju su Amerikanci tako štedro trošili od okončanja Drugog svetskog rata naovamo. Vidi se to i u ponašanju NATO-a, čije članice, doduše, izvršavaju prihvaćene obaveze, ali sa sve više roptanja.

Vratimo se posledicama rata u Ukrajini. Vidno je da zemlje Starog kontinenta odavno nisu samodovoljne, da je međusobna zavisnost ključ opstanka i celine i svakog njenog dela ponaosob. Najbolji pokazatelj toga su energetski problemi, ali još više oni u vezi s proizvodnjom i prometom prehrambenih proizvoda. Ukrajinska kriza sasvim jasno je pokazala ko na ovim prostorima šta proizvodi i zašto to radi. To polako, ali nezaustavljivo počinju da shvataju i Amerikanci.

Kako će svet isplivati iz krize u koju je uveo jedan nesmotreni državni udar (Ukrajina 2014) i ubeđenost da istok i zapad naše planete ne mogu da žive bez međusobnih sukoba? U Evropi već počinje da se rađa shvatanje da je vojevanje za prevlast nad tuđim teritorijama stvar onih vremena kada su jedni bili stvoreni samo za nošenje oružja, a drugi za grbačenje nad plugom. Razlike između bogatih i siromašnih nisu više tolike da bi dozvoljavale olako igranje vatrom.