Selo – brojke i stereotipi

Poneki stravičan zločin, samoubistvo, ili porodična tragedija u nekom našem selu uzbudi javnost i podseti nas na to da se u malim naizgled idiličnim naseljima u Srbiji dešavaju mnoge krupne promene.I to, po mnogo čemu veoma slične onima u gradu. Naročito to se može reći zakriminal. Na seoskim područjima kriminal sve više podseća na urbani kriminal. To se posebno odnosi na delinkventno ponašanje seoske omladine, za koju je grad uzor – model.

Zapravo, najčešći oblici devijantnog ponašanja seoskog stanovništva su: alkoholizam, poremećaji u porodici, krađe, tuče, narkomanija. Razloge širenja patoloških pojava u selima sociolozi i psiholozi vide u besperspektivnosti života, siromaštvu, stanju kolektivne depresije, apatije i beznađa koje je zahvatilo mnoga naša sela. Stanje anomije i raspada društvenih vrednosti uvek je pogodno tlo za raznovrsne vidove ispoljavanja devijantnog ponašanja. Nekadašnji način socijalizacije u seoskim porodicama obesmišljen je pod uticajem mnogih činilaca. Oni se svode na postepeno iščezavanje patrijarhalnog, kolektivističkog vrednosnog makrookvira i na njegovu zamenu savremenijim urbanim vrednostima. Zato se i smanjuju razlike u kriminalitetu između seoskih i gradskih sredina. Poslednjih deset-petnaest godina naročito su karakteristične po tome.

S druge strane, seosko stanovništvo u Srbiji je više nego gradsko opterećeno siromaštvom. Prema nekim procenama, ono je, u proseku, dva i po puta siromašnije od gradskog. Prema zvaničnim podacima, u Srbiji je u 2006. bilo 8,8 odsto siromašnih, na osnovu linije siromaštva od 6.220 dinara (72 evra) po osobi mesečno. U selima su naročito siromašne starije usamljene osobe, a poznato je da u jugoistočnoj Srbiji u mnogim selima žive gotovo isključivo stari. Seoska naselja se demografski prazne i gube perspektivu života. Demografsko pražnjenje i stalna želja za odlaskom stvaraju, pak, tenzije između onih koji odlaze i onih koji ostaju. Tenzije se ispoljavaju i kao generacijski problem, recimo, kroz odnos između „starih momaka” i ostarelih roditelja.

Kako je to rečeno na nedavnom naučnom skupu posvećenom društveno-patološkim pojavama u ruralnim sredinama, demografsko pražnjenje sela je dovelo do toga da je žena sve potrebnija (i poželjnija) i zato često postaje predmet porodičnih sukoba. Statistički podatak da u selima Srbije živi oko 115.000 neženja starijih od 30 godina (među njima više od 57.000 između 40 i 60 godina) ukazuje na svu ozbiljnost i tragiku nestajanja našeg sela. Ako se tome dodaju i podaci da je u 22,5 odsto sela u Srbiji prosečna starost stanovnika preko 50 tj. 60 godina, a da 4,3 procenta sela nema žitelje mlađe od 20 godina onda se dolazi do činjenice da je oko hiljadu sela Srbije – na samrti!

Zanimljivo je i zapažanje prema kome tradicionalno srpsko selo neočekivano brzo nestaje, a novo sporo nastaje: sela u kojima je život, u komunalnom smislu, savremeno organizovan – poprimaju karakteristike grada, dok ona u kojima životare staračka domaćinstva praktično izumiru.

U selima su se desile dramatične promene: i materijalne, i duhovne, i migracione, i tehnološke. Stvarni život sela nije proučen. Gotovo da nemamo detaljne opise stanja, a da ne govorimo o uzrocima pojava. Ovih meseci pojačano je interesovanje za selo, ali je prava inflacija stereotipa, površnih, proizvoljnih i netačnih konstatacija.

Naše društvo nema strategiju ruralnog razvoja – kako da zaštiti seoske sredine u Srbiji od daljeg materijalnog i duhovnog propadanja. Ako se u selu razvija proizvodnja (ali ne samo poljoprivredna) i obezbedi infrastrukturna opremljenost, ono će zadržati svoje stanovništvo i vremenom će se reprodukovati. Sudbina sela zapravo zavisi od ukupnog tempa i pravca razvoja Srbije.

Sociolog, profesor univerziteta