Svet Megi Tačer
EVROAZIJA
Nije svakidašnje da se raspravlja o pogrebu nekoga koji je i te kako živ – osim, možda, u Britaniji, u kojoj je otvoreno pitanje sahrane Margaret Tačer (82). Reč je o mogućnosti da se to, kada bude trebalo, obavi po protokolu, rezervisanom za kraljevsku porodicu. Razumljivo, i uz „tri miliona funti” troška za državu. Znači, na teret poreskih platiša.
„Kraljevski” ceremonijal pri ukopu nekog nekraljevskog smrtnika, shvata se kao priznanje za zasluge u spasavanju Britanije. U dvadesetom veku, takvo priznanje iskazano je Čerčilu (1965), za ratni uspeh protiv Nemačke. Ideja da je i gospođa Tačer „spasla Britaniju”, povredila je osećanja brojnih žrtava njene vladarske misije. Proizvela je nešto čega u Čerčilovom slučaju, ujedinitelja nacije pred opasnošću, nije bilo. Naprotiv, „tačerizam” je razjedinio zemlju. I, dok je baronesa još tu, nije joj teško da jasno čuje, ne samo pristalice koje joj priznaju zasluge, nego i Britaniju sa uspomenom na sindikate, sistem zavidne socijalne zbrinutosti, obrazovna, zdravstvena i radnička prava. Zapravo – na sve ono, na šta se „gvozdena Megi”, dolazeći u Dauning strit ustremila još sa vrata. I čega u Britaniji više nema.
(/slika2)Margaret Tačer je u „broj 10” ušla kao sanitarac u zapuštenu prostoriju. Pod terorom štrajkova, Britanija je te godine stala (1979). Laburistička vlada i partija bile su nemoćne. Situacijom su gospodarili sindikati, a vođi sindikata poigravali su se Radničkom partijom.
Nezadovoljni stvarima u zemlji (zbog štrajka grobara zastalo se bilo i sa ukopima!), Britanci su masovno pošli za glasom sirene konzervativaca, a njihova predvodnica nije izneverila. Rudare, uznemirene zatvaranjem ugljenokopa, zaustavila je kordonima policije.
Počela je s prodajom državne imovine i desocijalizacijom države. Smanjivala je poreze kapitalu, a breme staranja o ličnoj dobrobiti vraćala je na leđa građana. Pozivala ih je da budu preduzimljivi, i da sami zarade za stanovanje, školovanje dece, zdravlje i – starost.
Ne postoji „takva stvar kao društvo”, proklamovala je gospođa Tačer. Bio je to njen oproštaj od britanskih ideja o socijalnoj pravdi. Ona je žurila da otvori put preduzetničkoj inicijativi i stvori uslove kapitalu. Živom radu je vraćen status robe, izložene slobodnoj konkurenciji tržišta.
Zanimljivo, ideja da se Margaret Tačer izdvoji kao državnik prekretnice, nije torijevska već laburistička. Blerova, po svemu sudeći. Premijera, čiji je laburistički „tačerizam” oštricom energične primene nadmašio i originalni.
Posle jedanaest godina vladanja gospođe Tačer, unutarpartijskog „puča” torijevaca i dolaska na čelo vlade konzervativaca Džona Mejdžora, Bler je bio taj koji je presekao lanac njihovih pobeda. Vratio je u Dauning strit laburiste, ali kako – time, što je u konzervativnosti politike nadmašio i konzervativce. Drugim rečima, bolje je nego oni razumeo duh njihovog „tačerizma”, i trenutak da se ta politika krajnje predusretljivosti prema kapitalu i inicijativi produži, kao opšti zahtev novog vremena.
„Ubijanje” socijalno odgovorne države, dokrajčeno rukama laburista, deluje kontradiktorno. Poriče suštinu radničkog (laburističkog) organizovanja. Ali, odstupanje antiradničkom politikom od radničkog imena spaslo je Britaniju ekonomskog zaostajanja – kazaće „blerovci” i „tačerovci”. Kazaće, ostrvljani su eto postigli nešto što Evropi tek predstoji, da zatrpa socijalno odgovornu savest i taj deo bića žrtvuje „globalizaciji”. Konkurentnosti cenom robe na račun jeftine kože onih koji su tu robu proizveli.
Nepoznata veličina u ovako sklopljenoj jednačini je pitanje pristanka strane koja plaća „ekonomski napredak”. Ona jeste obezglavljena brojnim eksperimentima i promašajima sa socijalizmom dvadesetog veka. Ali teško je verovati da će se u čoveku ubiti ono njegovo društveno. Pre će biti da je neka vrsta bolje organizovanog otpora stvar vremena, a prolazan je svet Megi Tačer.