Pledoaje za poslednju evropsku utopiju

Dvadeseti vek u Evropi predstavljao je vreme realizacije velikih utopija koje je uglavnom zamislio i inicirao 19. vek – od Marksovog pravednog društva komunizma do ničeanske ideje natčoveka koji bi prevazišao nedostatke i trulež postojeće civilizacije. Ali dok su dve velike utopije 20. veka završile u košmaru i krvi staljinističkog i nacističkog totalitarizma, genocida i gulaga, ideja ostvarenja „večnog mira” među evropskim nacijama, koja je takođe začeta pre dva veka, uspela je da nadživi strahote prošlog stoleća – i da još uvek traje.

Izgradnja evropske integracije u vidu organizacije koja se nekada nazivala Evropska zajednica za ugalj i čelik, zatim Evropska ekonomska zajednica, a od poslednje decenije 20. veka Evropska unija, predstavlja jednu od poslednjih i najoriginalnijih ostvarenja evropskog duha u savremenom dobu. Radi se o ostvarenoj utopiji – jedinstvenoj pravnoj, političkoj i ekonomskoj instituciji koja nije ni država, ni (kon)federacija, niti klasično carstvo i koja funkcioniše na poseban, sasvim originalan način.

Inspirisana davnim idealima i idejama prosvetiteljstva, ideja evropske integracije je nastala kao reakcija na varvarstvo ekstremnog nacionalizma koji je dva puta u 20. veku razorio evropsku civilizaciju. To je predstavljao način da se prevaziđe klasični Vestfalski poredak država nacija, koji je još od 17. veka bio osnov evropskog međudržavnog sistema koji se izražava kao ravnoteža snaga. Tridesetogodišnji rat, Napoleonovi ratovi, Krimski rat, Prvi i Drugi svetski rat bili su tragični primeri načina na koji su evropske države – ti „hladni monstrumi” s monopolom sile (M. Veber) – uspostavljale novu ravnotežu snaga. Tokom vekova jedini način da se „izmere” odnosi snaga, odnosno da se uspostavi međunarodna ravnoteža sile, bio je u krajnjem vidu – rat. „Oni pustošenja, klanja i uzurpacije pod lažnim titulama nazivaju carstvom; oni stvaraju pustinju i to proglašavaju mirom”, pisao je još Tacit. Ovakav način rešavanja odnosa među narodima danas pratimo svojim očima u vidu brutalne negacije evropskog mirovnog projekta – surove ruske imperijalne invazije u Ukrajini.

Stvaranje evropske integracije u drugoj polovini prošlog veka predstavljalo je revolucionarni preokret u odnosu na tradicionalni poredak ravnoteže snaga. U suštini evropske multilateralne saradnje i integracije, oličene u Evropskoj uniji, leži odustajanje od primene sile, u prihvatanju načela da među evropskim državama u prvom redu važe uspostavljena i dogovorena pravila, odnosno načela zasnovana na vladavini prava. Umesto tradicionalne ideje apsolutnog suvereniteta država nacija, ponuđena je moderna i nova ideja podeljenog suvereniteta i zajedničkih politika koje realizuju zajedničke institucije u okviru EU.

Iako zasnovana na dalekosežnim vizijama, integracija koja se ostvarila kao Evropska unija razvijala se kao pragmatična zajednica – sistem koji ima za cilj da doprinese boljitku ljudi, ali koji istovremeno nameće i neka opšta humanistička i demokratska načela, poput nediskriminacije (radnika, polova i sl.), poštovanja ljudskih prava, demokratije i dr. Mone, Da Gaspari, Adenauer i ostali očevi evropskih zajednica i njihovi naslednici (Miteran, Kol, Delor i dr.) nisu bili nikakvi apstraktni idealisti i utopisti. Kao pragmatični politički realisti, oni su znali da svaki poduhvat zavisi od njegovih praktičnih posledica po društvo i građane, odnosno da se ne živi od utopije i ideala i da postoji jasna korelacija između stabilnosti društva i porasta standarda.

Od nekadašnjeg naglog porasta međusobne trgovine, preko uspeha zajedničke poljoprivredne politike, pa do jedinstvenog tržišta i monetarne unije EU se u prvom redu tokom decenija pokazala i pokazuje kao sistem koji je u stanju da prevazilazi krize, koji daje konkretne rezultate (ekonomske i druge). U ovo doba sveopšte skepse, bezverice i pesimizma, EU i dalje predstavlja „ostvarenu utopiju” koju u praksi ilustruju državne granice bez kontrola, slobodno kretanje ljudi, masovna razmena studenata, veliki finansijski fondovi za manje razvijene oblasti, antikovid vakcine čije je istraživanje i proizvodnju finansirala EU itd. To je složeni i efikasni sistem koji je pomirio vekovne evropske suparnike: Francuze sa Nemcima, Špance sa Portugalcima, Poljake sa Česima...

Unija danas predstavlja neku vrstu jedinstvenog međudržavnog perpetuum mobile u kome se neprestano pregovara kroz hiljade kanala i na hiljade tema, i u kome se stalno sklapaju kompromisi i dogovori. EU nije nikakvo carstvo poput onih klasičnih, ali jeste mirnodopska multinacionalna „zajednica prava” koja funkcioniše u onoj meri u kojoj administracija i sudovi njenih država članica primenjuju ono što su države EU dogovorile, a institucije EU – posebno Sud EU – proglasile ili protumačile. Evropska unija ne predstavlja „topionicu” nacionalnih identiteta i suvereniteta, već naprotiv moderan način da se sve države i narodi koji je čine – a posebno oni manji – dodatno afirmišu i realizuju svoje najvažnije interese. Ona je gigantski mehanizam za stalno pregovaranje na hiljade nivoa (Savet, Evropska komisija, radne grupe, ekspertski sastanci, politička, strukovna udruženja...) i za uzajamnu podršku država članica. Stoga kašnjenje pojedinih zemalja, poput Srbije, odnosno faktičko oklevanje njenog rukovodstva da se jasno opredeli za punu integraciju i politike EU, znače dodatno generacijsko zaostajanje u procesima modernizacije i sveukupne afirmacije zemlje.

Prateći naše banalne nacionaliste – medijske „analitičare” koji, uz kritiku bliskih suseda, po ko zna koji put najavljuju fatalnu krizu EU, propast Zapada i uspon „ostalih” država s Rusijom na čelu, prisećamo se davne opaske I. Bilboa da se „pod uticajem serije istorijskih katastrofa i ćorsokaka, idejni svet većine istočnoevropskih nacija u sve većoj meri zatvarao i zapetljavao u teške kolektivne histerije” („Beda malih istočnoevropskih država”).

Danas se sasvim slikovito, pred evropskim narodima, uključujući i ovaj u Srbiji, pruža jasan izbor između dva načina rešavanja međunarodnih odnosa i puta u budućnost: mir, integracija i prosperitet udruživanjem suvereniteta u okvirima Evropske unije, s jedne strane, ili politika sile, rata i nasilja s druge strane, koja se tako jasno ogleda u razrušenim gradovima Ukrajine.

Politika mirne integracije Evrope ili imperijalna i antievropska politika sile?

Iz daljine od preko dva veka naš mudri Dositeja Obradovića nam poručuje: „Neka samo okrenemo jedan pogled na narode prosveštene cele Evrope” („Pismo Haralampiju”).

Potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista