Rodno drveće kraj puteva

Dok sam u ponedeljak, 18. jula, čitao „Politiku”, trgao me je iz penzionerskog dremeža napis o sadnji drveća po Beogradu. Setio sam se svog kraja, Timočke Krajine, gde sam završio srednju školu, a kasnije i radio u Zaječaru. Posao mi je bio terenski, jer sam inženjer za gradnju puteva.

Bilo je to pre pedesetak godina, kada je na velikom broju puteva preko tucanika polagan asfaltni sloj. Na putu je sve ostajalo isto, samo je asfalt bio nov. Ostajale su i davno posađene voćke, uglavnom jabuke i orasi.

Od mog Knjaževca, preko Zaječara, sve do Negotina, rasle su jabuke, stabala debelih i po tridesetak centimetara, a našao se tu i poneki kesten ili orah. Preduzeće je uredno prskalo jabuke, a kad plodovi sazre – eto radosti za okolne stanovnike.

Oraha je bilo pored starog puta Zaječar–Paraćin, preko Čestobrodice. Ovo rodno drveće se ne prska i ne zahteva dodatnu negu, a vlasnik puta u septembru bi organizovao branje plodova. Članovi sindikata su te orahe brali i prodavali, a za osmi mart se od zarađenih para odlazilo u Tursku u šoping.

U celoj Srbiji bilo je voćaka pored puteva. Dobro se sećam zasada od Pojata i Kruševca do Kraljeva. Međutim, kad se saobraćaj pojačao, dešavalo se da vozila pri sletanju s puta udare u neko od debelih stabala.

Smatram da bi i danas trebalo saditi rodno drveće na parkinzima i duž puteva, samo malo dalje od kolovoza. Podržavam predlog objavljen u „Politici” i dodajem da ovakvo drveće treba saditi u Beogradu, ali i širom zemlje.

Ljubiša Stanojević,
Beograd