Vidljivost grada

U svom novom izdanju Beogradski letnji festival – Belef, ambiciozno je programski koncipovan sa idejom da različitim (pa i provokativnim) umetničkim formama i izborom otvorenih i javnih prostora okupira ceo grad. Ni poslednji skeptik, koji se zatekao u drugoj polovini jula u Beogradu nije mogao ostati ravnodušan i na distanci od belefovskih umetničkih događaja koji su gotovo okupirali grad.

Dorijan Kolundžija, umetnički direktor ovogodišnjeg Belefa i autor njegovog vizuelnog programa, u svom novom konceptu za novo vreme, želeo je da Beograd postane svojevrsna umetnička radionica sa akcentom na interaktivnom odnosu umetnika i publike. Ova urbana kulturna manifestacija tragala je za sopstvenim identitetom i kao živi organizam prilagođavala se duhu vremena unoseći u svoje programe promene i inovacije. Ako je bio festival koji popunjava prazninu u kulturnom životu grada tokom leta, danas je Belef profilisanog identiteta i konačno vidljiv, jasno pozicioniran na kulturnoj mapi kao međunarodna manifestacija savremene umetničke produkcije; sudeći po broju učesnika (oko 1500) iz desetak zemalja, po prirodi stvari uglavnom mladih ljudi, on se polako umrežava u sistem događaja zbog kojih će Beograd, verujemo, postati odrednica putovanja, kao Egzit ili Guča.

U svojoj strategiji označenoj sloganom Uvećati vidljivost u gradu i vidljivost grada razvijao se i bogat program vizuelnih umetnosti iz kojeg ćemo izdvojiti nekoliko najzanimljivijih primera. Najprovokativniji i najmasovniji po svojoj idejnoj i fizičkoj razuđenosti (125 autora sa 1200 skulptura) jeste projekat „Teratorija”; skulpture od terakote instalirane su po glavnom trgu i centralnim ulicama, izlozima i zelenim površinama, a svojim bogatim figurativnim narativima izmamile su osmeh i/ili zadržale pogled svakom prolazniku. Svakako, deca, najotvorenija i bez predrasuda, najviše su uživala u ovim novim Beograđanima, kako se i metaforično može povezati stotine rukopisa mladih autora u ovom projektu. Nažalost, ovi bezazleni i nezaštićeni novi Beograđani su platili svoju (umetničku) prisutnost jer su ulični deo ove postavke narednih dana, skupovi iritiranih ljudi vandalski uništili. U svom interaktivnom diskursu ovaj Public art ili Street art poentirao je ambicije organizatora da se animira nova publika u kulturne i umetničke sadržaje.

Na ovogodišnjem Belefu upadljiv segment vizuelnih umetnosti predstavlja umetnost grafita Francuske; Rime Albi Gijon, poznati umetnik iz Francuske, oslikao je bočnu fasadu zgrade u Karađorđevoj 31. Predložak za ovaj crno-beli mural bio je ikona Bogorodice Trojeručice pa je autor u ovom radu impresivnih dimenzija konceptualizovao savremenu i tradicijsku kulturu. U isto vreme, ovaj rad korespondira sa intencijama organizatora da posle festivala mnoga dela ostanu u gradu, na fasadama ili ulicama.

Na fasadi pozorišta „Boško Buha” njujorška grupa Grafiti istraživačka laboratorija (Graffiti research lab), primenom nove tehnologije moćnog lasera izvela je, uz učešće publike, svoju svetlosnu instalaciju. Njihov grafit art, već predstavljen u muzeju MoMa u Njujorku, gradu grafita, alatkom nove tehnologije anulira vandalistički aspekt ove ulične popularne umetnosti. Isto tako, svojom komunikacijskom otvorenošću, bez autorizacije idejnog koncepta, šire obim interaktivnog dejstva svoje specifične advertajzing kampanje i personalnosti laserom ispisanih grafita.

Izmeštanja belefovskih programa iz konvencionalnih galerijskih prostora pratimo u projektu „Sjajne reči”; po konceptu Igora Oršolića, realizovan je na zapuštenim fasadama objekta u Savskom pristaništu, tj. kod Beton hale, omiljenom punktu za promovisanje nove umetničke scene. Ceremonija predstavljanja „Sjajnih reči”, svetlećih tipografskih objekata, bila je sama po sebi atrakcija (Luna Lu najavljivala radove). Pet umetnika je izabralo sjajne reči koje u artističkoj formi afirmišu njihov autorski senzibilitet i reklamiraju misao. Očito, komercijalne svetleće reklame inicirale su ovaj rad dokazujući da ova forma, kao alternativa potrošačkoj agresiji, u svojoj komunikacijskoj širini jeste, pre svega, ogromno kreativno polje igre značenja, tipografije i dizajna.

Posebno ekskluzivan segment Belefa je postavka Udruženja grafičkih dizajnera (365 AIGA) iz Amerike i 150 radova pobednika na njihovom konkursu 2007. godine. Ovi radovi visokog profesionalnog i kreativnog standarda, na čijim poleđinama je ispisan koncept projekta i komentar žirija, svedoče o relevantnom kulturnom kontekstu i dizajnu kao kulturnom kapitalu jedne zajednice.

Belef, danas vidljivi brend Beograda, svojim vizijama podvlači značaj naše umetničke, kulturne i ekonomske zajednice, njenu otvorenost i komunikativnost, tanku liniju koja deli umetnost od popularne kulture, brani potrebu da se slobodno govori, a dokazuje i da kultura nije zabran u kojem žive samo izabrani.

Koncept Dorijana Kolundžije da se Beograd transformiše u grad nad kojim umetnici intervenišu, menjajući ga i ostavljajući u njemu tragove kroz dela u vidu oblikovanog umetničkog prostora, ovim Belefom je stvarno afirmisan.