Nekad povlašćen Titov grad, sada predgrađe Čajetine

Užice – Poznavaoce užičkih prilika nije iznenadio podatak Republičkog zavoda za statistiku o negativnom migracionom saldu Užica u prošloj godini, po kome ovaj grad (uz Leskovac) prednjači u Srbiji. Taj dokaz – obračunat na osnovu podatka da se u 2021. iz ovog grada trajno odselilo 1.169 ljudi, a u njega doselio 861 – dao je negativnu razliku od 308 osoba. Za upućene možda očekivano, budući da je u prošloj deceniji pisano kako je Užice „grad koji nestaje”, sa 4.500 žitelja manje za 10 godina, s negativnim priraštajem, pa je takav trend teško preokrenuti.

Šta se u Užicu događa da žitelji odavde odlaze u veće gradove i u inostranstvo? Stariji ovde tumače da je grad na Đetinji izgubio nekadašnju poziciju u državi i podsećaju da se u bivšoj SFRJ povlašćeno živelo u Titovom gradu, s razvijenom privredom i visokim standardom. Došle su potom godine višestranačja, pa sankcija, kada je Užicu krenulo nizbrdo. Nabolje se nije naročito pomerilo ni u ovom milenijumu: grad i okolina su još bez stranih investicija i bez kilometra auto-puta, ne oživljava avio-saobraćaj na Aerodromu „Ponikve”, u gradu je jedan fakultet (tri ih je bilo pre četiri decenije), nedovoljno je šansi za zaposlenje mladih stručnjaka (do radnog mesta dođe samo poneko iz stranaka na vlasti). Oslonac privrede i sada su preduzeća iz Brozovog vremena: dve valjaonice, „Prvi partizan” i „Jedinstvo”. Užice više nije povlašćeno kod države, ali je jak uticaj Beograda na užička dešavanja.

Ima, istina, pomaka u pojedinim oblastima: u ekologiji, saobraćajnom uređenju tesne varoši (kružni tokovi, parkinzi, uređenije ulice), boljoj snabdevenosti, uređuju se stadioni, pijaca, plaža, stara tvrđava... Nedostaje više brige za egzistenciju mladih, osobito školovanih, kako bi mogli sigurno da zarađuju i porodice stvaraju.

Mlada Anđela Ilić, koja se ovde školovala, godinu provela u Francuskoj, pa u Beogradu završila studije arhitekture i sada je na masteru u Engleskoj, kaže: „Nakon završenih studija u Beogradu odlučila sam se za korak dalje, da bih mogla da se razvijam u profesionalnom smislu. Najveći izazov je bio izaći iz zone komfora, suočiti se s novim mestima boravka. Ljudi su svuda prijateljski nastrojeni, vole da pričaju i slušaju o Srbiji i našoj kulturi. Tamo su se neki moji prijatelji i zaposlili, nadamo se da ćemo jednom moći ponosno da se vratimo i podelimo iskustva i saznanja s našim ljudima.”

Branislav Mitrović je dve decenije aktivan u političkom životu grada, već šestu godinu je predsednik gradske skupštine u Užicu. Kako dobiti utakmicu s migracijama, šta bi ljude učvrstilo u nameri da ovde žive, a ne u nekom drugom gradu, pita se Mitrović i veruje da je rešenje u ulaganjima.

„Poslednjih godina naša lokalna zajednica je uz veliku podršku države realizovala za naš grad životno važne projekte. Užice je rešilo pitanje vodosnabdevanja za decenije, dugo očekivani auto-put od koga se očekuju pogodnosti (investicije, nova radna mesta) sada je nadomak grada. Vazduh je sve čistiji poslednjih godina gasifikacijom i nizom ulaganja u energetsku efikasnost. Novi vrtići omogućiće da svako dete ima mesto u njima. U godinama pred nama izmešta se saobraćaj iz centra Užica gradnjom obilaznice. Povećaće se podrška materinstvu, urediti urbano gradsko jezgro, iskoristiti prednosti grada kao regionalnog centra. Sve će to doprineti da ljudi ostaju, ali i da se vraćaju u naš grad”, uveren je predsednik gradske skupštine.

Drukčije viđenje o tome zašto mladi i školovani odlaze iz Užica predočio nam je advokat Mihailo Krstić, potpredsednik udruženja „Užička odbrambena liga”.

„Odgovor je jednostavan: britka pamet i mladalački duh nisu spojivi sa frivolnim duhom kasabe, u kojoj je nepotizam neretko merilo vrednosti. Gradskog duha u Užicu više nema, ni univerziteta, privredu smo rasplanirali i devastirali u devedesetim, čuvenim užičkim kafanama smo promenili namenu ili ih porušili... Mladi Užičani koji se s fakultetskom diplomom i prosekom preko 9,5 vrate u grad nemaju posao, niko ih ne traži. Užice kao da je postalo predgrađe Čajetine, koja više ulaže u kulturu, sport, rad s mladima. Ne mogu da prepoznam volju da se ovo prevaziđe, naprotiv i dalje je aktuelan stav da decu treba terati u Beograd, Novi Sad, preko granica Srbije, da Užice dožive kao usputnu životnu stanicu s koje treba otići glavom bez obzira”, ističe Krstić.

Podatke o učestalim odlascima iz ovog grada kratko komentariše pravnik iz Užica Radenko Đurović: „Pa ne odlaze ljudi od vruće pogače, što bi naš narod rekao, razlozi svakako postoje. Zašto je tako, treba da misle oni koji odlučuju o sudbini grada, bilo da su u Užicu ili u Beogradu. Ljudi bi ovde sigurno ostali da žive kada bi se znanja i kvaliteti adekvatno vrednovali, što nažalost nije slučaj.”

Neko bi se neupućen možda zapitao zašto Užičani odlaze iz svog kraja kad im je tu atraktivni Zlatibor. Na to Ere odgovaraju da se Zlatibor udaljio od Užica: nekad je bio užički kad je „Sloga” gazdovala „Palisadom” i zlatiborskim ugostiteljstvom, a sada blistave hotele i apartmanska zdanja na toj planini grade beogradski, novosadski i drugi graditelji. Iz tih centara se u građevine ovog kraja ulažu goleme pare, tamo ih nekako lakše zarade, dok mi, jadikuju Užičani, jedva i kuće zakrpimo.