Godišnjica smrti vožda Karađorđa

Biblija nas uči da je Bog poslao Jedinorodnog Sina svog za spasenje roda Adamovog, ali je povremeno slao i velike ljude plemenima i narodima za njihovo izbavljenje od robovanja: Jevrejima Mojsija da ih izvede iz Egipta (Misira), a Srbima vožda Karađorđa da ih oslobodi posle 500 godina od sindžira Agarjana. Đorđe Petrović rođen je kao oruđe Neba, od Petra i Marije, 1762. godine u Viševcu u Šumadiji.

Po predanju, jedan musliman je video veliku zvezdu iznad krova kuće u kojoj je bila porodilja, Đorđeva majka, i ujutru je darivao dete rekavši: „On će biti veliki kao sultan!”

Kao dečak Đorđe je trpeo patnje porobljenih. Kad je odrastao pobegao u Srem, u Austriju i učestvovao u četi zapovednika Radiča Petrovića sa Srbima u ratu Austrije i Turske (1787–1791). Tokom tog perioda Đorđe je čak na plećima nosio mošti Svetog Prvovenčanog kralja Stefana Nemanjića” (+1227) koje su kaluđeri iz Studenice poneli sa sobom u zbegu u Ćesariju.

Uz pomenutu imperiju, gde Srbi nisu dobili zasluženu slobodu, uzdizala se silovita Napoleonova Francuska. Pobeđujući Tursku, Francuska potom 1812. kreće na pravoslavnu Rusiju, gde će biti pobeđena, kao i potonji napadači, jer je po proročanstvu, Moskva „Treći Rim” (prvi Rim pao je 476. godine, a drugi padom Vizantije 1453), a „Četvrtog Rima” neće ni biti. Srbi su u to vreme trpeli neizdrživ teror, jer su ih satirale dahije koje su se izmirile sa sultanom Selimom. Teška situacija nagnala je Srbe da se sastanu u Orašcu i na Sretenje 2/15. februara 1804. godine odluče da se masovno dignu na ustanak. Za vođu su izabrali Đorđa Petrovića. Po predanju, Voždu se u viziji iz nebeskog sveta javio Prvovenčani kralj Stefan obećavši mu pomoć u borbi protiv Turaka. Kad bi Vožd došao na bojište vojnici bi klicali: „Pobeda je naša!” Posle pobede na Ivankovcu Turci su govorili: „Niste vi toliko jaki, koliko vam Alah (Bog) pomaže”.

U svetskim ratnim zbivanjima nejaka Srbija u sukobu s Turskom, zbog bolesti Vožda, doživela je slom 1813. A već 1815. godine, na Cveti, na temeljima Voždovim, podignut je drugi, potpuno uspešan ustanak. Srbija je posle gubitka despotovine 1459. sultanovim hatišerifom 1830. povratila svoju državnost, a 1878. dobila potpunu nezavisnost i ujedno obnovu crkvene autokefalnosti koju je imala od 1219.

Karađorđe, koji je s vojvodama i delom naroda izbegao u Austriju, otišao je u Rusiju, gde ga je car Aleksandar odlikovao sabljom branitelja hrišćanstva. Kao predvodnik Heterije, grčkog pokreta za oslobođenje, u pokušaju da oslobodi ceo Balkan od Osmanlija 1817. dolazi kumu Milošu u Srbiju. Plašeći se Voždovog suparništva, Miloš naređuje Vujici Vulićeviću da ubije Đorđa. Vujičin poslušnik Marko u zoru 26/13. jula, na Svetog arhangela Gavrila, u Radovanjskom lugu sekirom odseca glavu „vaskrsitelju Srbije” koja je potom poslata sultanu u Carigrad.

Blaženopočivši mitropolit Amfilohije je jednom prilikom govorio da se u temeljima srpskog naroda nalaze glave – Svetog Jovana Vladimira, Svetog kneza Lazara i mučenička glava Vožda besmrtnog. Kneginja Ljubica je iz groba u Radovanjskom lugu prenela Karađorđevo telo u njegovu zadužbinu u Topoli. Kasnije će njegov unuk kralj Petar Prvi Karađorđević preneti njegove zemne ostatke na Oplenac, u svoju Crkvu Svetog velikomučenika Georgija. Po predanju, dve monahinje iz manastira Koporin pričale su da se tokom prenošenja kovčega sa Voždovim telom na Oplenac jedno dete iscelilo.

Kajući se zbog ubistva Vožda, knez Miloš je podigao i obnovio mnogo crkava, a s kumom Vujicom sagradio je i Crkvu Pokajnicu pored Velike Plane. Prota Milosav Radojević, nekada paroh u Velikoj Plani, a sada duhovnik u manastiru Vavedenje, svojim potpisom svedoči šta su mu jedan čovek i žena poverili: „Mi se molimo mučeniku Đorđu”. Prota je mislio na Svetog Georgija Pobedonosca (+303), a oni su mu objasnili: „Ne, nego se molimo Đorđu Petroviću i pomaže nam”.

I danas, posle dva veka, postoje sporenja između sledbenika Karađorđevića i Obrenovića, što nije dobro. I Đorđe i Miloš su se borili za vaskrs Srbije. Kao što su se mnogi, u oba svetska rata, borili protiv neprijatelja za slobodu Srba, bilo da su bili partizanski borci ili ravnogorci. Već godinama u beogradskoj Crkvi Svetog arhangela Gavrila, posvećenoj stradalim ratnicima 1914–1918, na dan sloma fašizma, 9. maja, služi se pomen svim borcima postradalim za slobodu. Ujedinjeni rečima dr Arčibalda Rajsa iz dela „Čujte, Srbi” imamo šansu u usponu i slavi, a u suprotnom – čeka nas opet ropstvo.

Protojerej dr Aleksandar Sredojević,
Beograd