Kafka je stvaran do nestvarnog

Znate da ste veliki pisac onda kada dobijete pridev, što bi rekao tvorac duhovitih umetničkih biografija Robert Šnakenberg. I eto, Kafka je svakako uspeo, živimo u kafkijanskom svetu, a i većina njegovih sižea se iznova obistinjuje. Svakome se bar jedanput desilo da se jedno jutro probudi kao velika buba, a da ne zna kako to da objasni familiji. Ili da bude optužen za nešto o čemu uopšte nema saznanje i za tili čas se nađe u izvršiteljskom paklu paradoksalne birokratije bez zakona. Mnogi su bar jednom maštali o Americi, ili okusili put koji isključivo vodi do jednog mesta, do kog se moralo doći, do zamka...

Obično neobičan Kafkin život u intenzivnoj je sprezi sa njegovim delom, još davno je zapazio njegov prevodilac i poznavalac Jovica Aćin. On je sada priredio kritičko izdanje Kafkinih sabranih dela u izdanju „Službenog glasnika”. A piščev život, tragičan i komičan, zabeležen i u dnevnicima i prepisci, počeo je 1883. godine u Pragu, od češkog, jevrejskog i nemačkog nasleđa. Vodio je svog protagonistu do doktora prava, pa u jedan osiguravajući zavod. Završio se prerano, kada je Kafka imao samo 40 godina.

Pisao je da bi mogao da živi. Zbog toga je život toliko ličio na njegovo delo, mada su i snovi bili podjednako važni kao i realnost, kako smatra Aćin. Slično tome, jedan raniji prevodilac Kafke Branimir Živojinović kazao je da Kafkina proza predstavlja čudan spoj nadrealističkih snoviđenja sa naturalističkim prosedeom, a da to osećanje istovremenih mogućnosti i nemogućnosti, kao nerešivih antinomija, označava nešto vrlo važno za Kafku. Koliko god povučen i usamljen bio, Kafka je pripadao svom vremenu i građanskom i birokratskom društvu Austrougarske monarhije, društvu „predatom nihilizmu, anarhističkim porivima, egzistencijalnom strahu”, u kom je rat još bio prisutan (Kafka je pre svega čitao Kjerkegora).

Pred nama je, dakle, prvo kolo od osam knjiga Kafkinih sabranih dela, među kojima su romani „Nestala osoba” (koji smo zvali i „Amerika”), zatim „Proces” i „Zamak”. Slede tri knjige pripovedaka „Sabrane priče 1, 2 i 3”, pa poslastica zvana „Sabrani crteži”, a onda i „Razgovori sa Kafkom i o Kafki”. Knjige su u tvrdom povezu, načinjene prema nedirnutim piščevim rukopisima i njihovim kritičkim izdanjima. Prevod je urađen sa osloncem na faksimilna izdanja autentičnih rukopisnih izvornika. Može se reći da se Jovica Aćin podjednako družio ne samo sa Kafkinim duhom, nego i sa vernom dušom njegovog prijatelja Maksa Broda, koji ne samo da nije poslušao velikog pisca da posle njegove smrti spali tri romana i veći deo pripovedaka već ih je savesno objavio, učestvujući u stvaranju jednog prideva...

Sada, u jedinstvenom izdavačkom poduhvatu „Sabranih dela Franca Kafke”, u izdanju „Službenog glasnika”, prvi put imamo sve što je, do poslednjeg fragmenta, u svom kratkom životu, napisao ovaj velikan svetske književnosti. Tu su Kafkini romani, pripovetke, crteži, razgovori. Po rečima urednika Petra Arbutine i Zlatice Đokić Katanić, pripreme drugog kola počeće na jesen i izaći će sledeće godine.

– Ništa nije menjano, dodavano niti oduzimano. Kompozicija i redosled poglavlja u romanima preneseni su u najverodostojnijoj verziji. U korpusu svih priča i pripovednih odlomaka i nacrta, neobjavljenih za piščevog života, priličan je broj do danas nama neznanih i kod nas neprevođenih. U ovoj kolekciji je i zbirka svih Kafkinih crteža, među kojima su i novootkriveni. Najzad, priložen je i jedini autentičan razgovor s piscem, kao i sabrani zapisi Valtera Benjamina o Kafki, koji su od njihovog nastanka do danas ostali najpodsticajniji uvidi u teško rešivu i bolnu zagonetku o moćnom i univerzalnom smislu koji je praški književnik utkao, kao malo ko drugi, u svoje nezaboravno delo – kažu u „Glasniku”.

Takođe, knjige su opremljene dopunskim objašnjenjima, podacima o tekstu i njegovim izvornicima, hronologijom, književnim komentarima crteža, kao i dragocenim pogovorima, koji potiču od Jovice Aćina, jednog od naših najupućenijih poznavalaca i višedecenijskog prevodioca dela Franca Kafke. Izdavač ukazuje i na to da su ova izdanja povratak izvoru, „jer i piščevo delo kao da želi da nas sa stranputica našeg vremena vrati izvorima i izbavi iz lavirinta u kojem sebe opasno zaluđujemo. Sa Kafkom nam ponešto u svetu biva jasnije, a onda nije sve izgubljeno”.

Čitajući Kafku, nećete pogrešiti ako ništa ne zanemarite, govorio je tragični jevrejsko-nemački filozof Valter Benjamin (inače, jedan od junaka proze Jovice Aćina), koji je počinio samoubistvo 1940. godine na francusko-španskoj granici, u pokušaju bekstva od nacizma. U razgovoru sa Kafkom, kompozitor Gustav Janouh, čiji je otac takođe radio u praškom osiguravajućem zavodu radnika od nesrećnih slučajeva i gde je intervju i vođen, pitao ga je kako objašnjava uspon nacionalizma, a on je dao vrlo neobičan odgovor:

„Uvek stremimo onome što nemamo. Tehnički napredak, zajednički svim narodima, sve većma ih lišava njihovih svojstava kao naroda. Zato se nacionalizuju. Moderni nacionalizam pokret je otpora brutalnom zahvatu civilizacije. To se najbolje vidi kod Jevreja. Ako bi se osećali dobro u svetu i ako bi u njemu lako našli svoje mesto, ne bi bilo nikakvog cionizma. No pritisak okolnog sveta tera nas da nađemo sopstveno lice. Vraćamo se sebi, korenima (...) Oko nas raste antisemitizam, ali to je dobro. Talmud veli da su Jevreji poput maslina: daju najbolje od sebe kad ih lome.”

Povodom posleratnog Društva naroda Kafka je zapazio: „Društvo naroda je organizacija zadužena za lokalizovanje bitke. Rat se nastavlja, samo se sada koriste druga borbena sredstva. Divizije vojnika bivaju zamenjene bankama trgovaca. Na mesto ratne industrije stupa borbena sposobnost finansijera. Društvo naroda nije nikakav savez, nego samo pijaca raznih interesnih grupa.”

Kafka je govorio da sme slobodno životinji da pogleda u oči zato što nije jeo njeno meso. Nije mnogo mario za telesnost, kao da je žurio da brzo postane apsolutni duh. U svojim religioznim i mističkim promišljanjima, napisao je: „Samo duhovni svet postoji, a onaj koji nazivamo čulnim, jeste zlo u duhovnom.”

Mnogi poznati pisci, filozofi i reditelji bili su fascinirani ovim velikim stvaraocem. Federiko Felini je povodom Kafkine „Nestale osobe” rekao: „Život je i u ovom romanu kombinacija magije i rezanaca. Rezance naročito volim kad su domaći. A magiju kad je Kafkina.”

Povodom Kafkinih pripovedaka Hana Arent ipak ukida momenat proročkog: „Uprkos svemu, Kafka ne pripada nizu novijih predskazivača. To dokazuje i činjenica da nas prilikom čitanja njegovih najjezivijih i najokrutnijih priča, koje je stvarnost ipak ispunila, čak ih i premašila, još obuzima osećanje nestvarnog.”