Olimpijada u Idvoru

Preplavljeni porukama o potopu i paklu, simboličnim i bukvalnim, počinjemo da gubimo putokaze i principe postojanja. Prizivamo priče i predanja koje nas mogu vratiti na pravi put. A na putu – Pupin!

Pupin i ponosna srpska zastava koja se vijorila ispred Bele kuće u Vašingtonu, dalekog 28. jula 1918. godine!

Posetila sam rodno mesto Mihajla Pupina, Idvor, pre nekoliko godina. Primetila sam rode koje su se vratile, kako sigurno i veselo ulepšavaju svoja gnezda na dimnjacima kuća i dalekovodima. Posećujem lepo uređen memorijalni kompleks i izložbeni prostor u kome gledam, ili mene gleda, slika Pupinove majke Olimpijade i njene prodorne oči, koje počinju priču o poštovanju i moći četiri vrednosti: Porodica, Patria, Prijateljstvo i Prosvetiteljstvo.

Nomen est omen! Olimpijada u Idvoru! Spajanje svetova, geografskih, pojmovnih, istorijskih i svemirskih: od nje – Majke, ka njemu – Sinu! Ona je ta koja ga je u svet poslala, sluteći tajne i nagrade, izazove i radosti, dajući mu sigurnost, putokaz i svetlost! „Znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.”

Pupin u Americi! Od dvadesetogodišnjeg mladića sa 50 centi u džepu, do naučnika, stvaraoca, pisca, filantropa, profesora, političara, patriote… U svetu, otkrivajući svetove, noseći u sebi jedan, iz kojeg je ponikao, postaje Mihajlo Idvorski Pupin!

Posvećenost nauci i stvaralaštvu, otvorili su nove puteve povezivanja u svetu, a i Pupinu. Američki predsednik ga 1915. godine postavlja za člana Nacionalnog savetodavnog komiteta za aeronautiku. Pupin je zaslužan za pronalaske vezane za otkrivanja podmornica i sistem radio-komunikacije sa avionima u toku leta. Ovim pronalascima dao je svoj izuzetno važan doprinos pobedi saveznika u Prvom svetskom ratu.

Stvara se iskreno prijateljstvo s predsednikom SAD, Vudroom Vilsonom. Zahvaljujući ovom prijateljstvu i međusobnom poštovanju, zavijorila se 1918. godine, srpska zastava ispred Bele kuće, kao simbol poštovanja srpskog herojstva u prvom svetskom ratu!

Na konferenciji u Parizu 1919, na kojoj se krojila karta Evrope, Pupinovo prijateljstvo se ponovo pokazalo moćnim. Pupin šalje pismo predsedniku Vilsonu u kome objašnjava etničke i istorijske osobenosti Banata, Baranje, Makedonije, Međimurja, Dalmacije, Istre i Slovenije. Ishod pisma je bio jasan: ove teritorije pripadaju Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca! Tako je poništen dogovor Londonske konferencije (1915), prema kom je trebalo da delovi pripadnu Italiji, kao i zahtevi Francuske, Engleske i Rusije da se Srbija odrekne teritorija u korist Rumunije i Bugarske.

Pupin o ovome piše u autobiografiji za koju je dobio Pulicerovu nagradu, „Sa pašnjaka do naučenjaka”: „Moje rodno mesto je Idvor… koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu… Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni… Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko… Predsednik Vilson poznavao me lično… i kada su doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti!”

Mihajlo Pupin je 40 godina bio profesor na Univerzitetu Kolumbija! A u Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji je stvorio nekoliko fondova (Fond Pijade Aleksić-Pupin, Fond Mihajlo Pupin...), čiji je cilj bio stipendiranje mladih. Uvek je u sebi nosio i prenosio reči svoje majke: „Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa.”

Preplavljeni porukama o potopu i paklu, simboličnim i bukvalnim, počinjemo da gubimo putokaze i principe postojanja. Prizivamo priče i predanja koje nas mogu vratiti na pravi put. A na putu – Olimpijada i Mihajlo, naši svetionici vrednosti: Porodica, Patria, Prijateljstvo i Prosvetiteljstvo.

*Profesor, Florida

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista