Zle utvare sa periferije Berlina

Kada sam jednom davno bio u Parizu, pre 40 godina, imao sam priliku da posmatram jednog klošara koji je mirno sedeo na stepeništu na ulazu u park dok je rominjala kiša. Kapi vode slivale su mu se niz kosu, lice i sako kojim je bio ogrnut.

Bio je klasično evropski obučen, a meni nikako nije bilo jasno zašto ne ode kući da se skloni od kiše. Baš kao i ostali koji vole da spavaju na trotoaru, na velikim čeličnim rešetkama koje prekrivaju ventilacione otvore iznad metroa iz kojih dolazi topao vazduh.

Nije mi bilo jasno kako je svima njima bilo mnogo lepše tu, nego kod njihove „kuće”. Prilično čudno, zar ne.

Kada sam nekada davno u Saru radio u industrijskom kompleksu gvožđa i čelika, prilikom jedne posete Berlinu turistički vodič nam je objasnio prilikom razgledanja grada da se u večernjim satima na periferiji grada, gde su uglavnom živeli imigranti, pojavljuju „pećinske zle utvare”.

Zbog toga nikako nije bilo pametno zadesite se na ulici uveče oko tih zgrada koje su bile zidane od cigle i betona u poznatom socijalističkom monotonom stilu.

Verovatno da je svako čuo za čuvenu Santa Moniku u Los Anđelesu. To vam je atraktivan i veoma neobičan kraj. Puno je nadarenih koji svojim prisustvom skreću pažnju modernim koreografskim figurama stilskog baleta, droga-balet.

To sam stalno viđao u vreme kada sam tamo živeo.

To je umetnost neopisive i neverovatne konfiguracije baletskih pokreta i neobuzdane energije, koju sam gledao u noćnim ali čak i u dnevnim satima.   

Nisu svi tako emotivno bivali nabijeni tom energijom umetnosti sa punim osećanjima. Bilo je i onih koji su u tihim zimskim noćnim satima u redovima mirno čekali svoj red na porciju droge, kao što se u vojsci čeka porcija hrane kada si na terenu.

Bili su opremljeni kućnim nameštajem, sastavljenim od tegli, delova polica, odeće iz kontejnera, delova bicikla. Bogatiji su imali i po dva nakačena bicikla sa više točkova na kojima vise masna ćebad, ili cerada koja štiti od kiše.

Tu su i kartonske kutije za spavanje ili sedenje na trotoaru, a pored žičana kolica iz samoposluge.  

Među njima ima i starijih pedagoga, sa ozbiljnom sedom bradom koji sede prekštenih nogu na trotoaru i brinu o mlađim naraštajima. A mladi su to od 12 godina pa nadalje.

Čovek se tad zapita, šta su to okvirne granice, granični nivoi egzistencije ljudskog društva, jer ovaj ljudski svet egzistira upravo između njih.

Možda je i pogrešno zaključiti da oni koji razmišljaju, žive stalno u svetu promenljivih utisaka i preispitivanja. Utisci čine naš život, a oni koji više uspavano snuju bez sposobnosti razmišljanja i preispitivanja, stalno žive u škrtom repertoaru monotonije.

Kapitalizam koji je toliko uradio i unapredio naš današnji svet prostranim bajkovitih megapolisima i fantastičnim dostignućima, ne treba kriviti za nametanje ljudskih okvira, jer ih on nije izmislio, već mu ih je dala majka priroda.

Zbog toga, ne zameram nikome ko misli da se javljam iz inostranstva, kao izvan ovog sveta.

Dakle, postoji i takvo inostranstvo i iz njega šaljem ovakve svoje nezaboravne utiske. Umesto nostalgije osećam žal za prošlošću, vremena kad sam toliko mnogo manje znao.

Svetislav Ristić