Kad roboti šamaraju

Roboti su počeli da biju decu, javno, pred kamerama. To je jedna od malih neprimetnih vesti koja će nam ubrzo svima doći glave. Otkinuće je roboti. Mašina je, dakle, igrala šah na otvorenom prvenstvu u Moskvi sa sedmogodišnjim dečakom. Mališa je očigledno talentovan, jer je odmah povukao potez, ne čekajući da robot razmisli.

Šta je uradila gvozdena karakondžula? Slomila je dečaku prst, dok su organizatori pritrčali i pokušavali da smire mašinu. Klinja je bio šokiran, a predsednik Moskovskog šahovskog saveza Sergej Lazarev objasnio je da je robot odigrao mnogo mečeva bez incidenata čitavih deset godina i da je dečak kriv jer je prebrzo povukao potez posle robota.

Tovariš Lazarev, zar je dete krivo što brže misli od robota? Šta je mali trebalo da uradi? Ukapirao sam, pravila su prilagođena veštačkoj inteligenciji. U odbranu robota je stao i potpredsednik Ruske šahovske federacije Sergej Smagin, izjavivši da je robot apsolutno bezbedan i da se incident desio slučajno. Dečak je kriv, trebalo je da sačeka, ne dirajte robota nevinašce. Zar si i ti, druže Smagine, postao advokat robota nasilnika?

Da je kojim slučajem umesto stvora sedeo čovek i počeo da lomi prst dečaku, već bio robijao. Da je preko puta mališe sedeo pas i ugrizao klinca, bio bi uspavan. Svet je, dakle, došao u fazu kada se delikvencija veštačke inteligencije smatra normalnom. Svi su pomazili robota, izglancali ga, brišući mu znoj s čela, dok je dečak morao u bolnicu. Stavili su mu gips.

U stara dobra vremena, kada je ovaj svet bio koliko-toliko normalan, neki brkati tovariš uzeo bi „kalašnjikov” ili zamolio nekoga od prisutnih da mu pozajme štanglu, pa bi streljao tu metalnu nakazu na licu mesta, bez suđenja ili bi ga rastavio na deliće i poslao na otpad. Naravno da bi svi zaštitili dečaka jer, primetite u kratkoj agencijskoj vesti, on je optužen zato što je odigrao brzo, pa se mašina iznervirala. Klinja je možda budući Mihail Talj, koji je igrao brzo, žestoko, napadački, ponekad se činilo da žrtvuje svoje figure bez rezona, pa ga nisu kapirali ni veliki Mihail Botvinik, ni Smislov, ni Petrosjan, ni mladi Bobi Fišer, ni Anatolij Karpov u punom naponu snage. Svim tim velikim šampionima, međutim, nije padalo na pamet da lome prste Talju. Najpre jer bi ih odmah strpali ili u zatvor ili u sanatorijum. Drugo, još izvesnije je da bi Talj ustao i nokautirao ih. Čovek je voleo kafanu, zato je umro mlad. Ali, bar ga nije ukokao robot.

Šta bi se dogodilo da je, daleko bilo, robot ubio dečaka, da ga je zadavio metalnim kandžama? Po svemu sudeći – ništa, otišao bi na remont.

Veštačka inteligencija je zvanično objavila rat ljudima. Kada bi svetski lideri i političke elite imali malo mozga u glavi, shvatili bi da rat u Ukrajini, borba za novu geopolitičku podelu sveta, trka za teritorijama i resursima predstavlja besmislenu, surovu i unapred izgubljenu bitku. Da je drugačije, Ukrajinom ne bi tekli krv i gas. I Ukrajinci i Rusi ginu, naročito sirotinja, ali biznis mora da se nastavi. Evolucija koja teče, dovela je homosapijense na ivicu samoistrebljenja. Kada se završi u Ukrajini počeće negde drugde jer, kao što je govorio Žan Bodrijar, ljudsko zlo ne primećujemo jer je ono svuda oko nas.

Citiraću i sam sebe: onoga trenutka kada je ljudska vrsta stvorila veštačku inteligenciju, odrekla se svoje. Ima li koga da to demantuje? Naravno, roboti! Hej, Džo, hej, Vladimire, hej, Si, šta mislite o tome da nuklearne kofere prepustite veštačkoj inteligenciji? Ili ste to već učinili? Uostalom, imaju neke sisteme šifri i kartica koje ubacuju u superkompjutere. Šta će se dogoditi ako iznervirate te mašine? Pričate li im priče za laku noć, da se ne iznerviraju i ne pretvore planetu u veliku pečurku? Pametnije je da se resetujete i prizovete pameti. Ali čijoj?

Pitanje etičke zaštite robota i sistema veštačke inteligencije je još davno nametnuto, ako kojim slučajem mislite da bulaznim. Profesori Džon Basl i Erik Švicgebel su već upozorili da mnogi među nama veruju kako roboti ne zaslužuju bilo kakvu etičku zaštitu jer veštačka inteligencija nema svest, odnosno osećanja. Kako oni nisu saglasni sa ovakvim viđenjem, postavljaju sledeće pitanje: Kako će ljudi znati da li su stvorili nešto što može imati emocije i osetiti bol?

Dakle, u tom grmu leži zec. Stvoreno je „nešto”, a ljudski mozgovi koji su ih programirali, ne znaju da li te sprave sada imaju emocije. Možda se smartfon zaljubi u laptop, a čip poludi od ljubomore?

Na večito prisutno pitanje da li će roboti i veštačka inteligencija potpuno zameniti ljude, Ilon Mask, najbogatiji čovek na svetu, tvrdi da će do kraja ove godine roboti zameniti čak 75 miliona ljudskih poslova. Taj Ilon je čudan tip. Bogati se tempom od oko milijarde dolara mesečno. Da nije berzanski Terminator, poslat da nas sve opelješi?

Mask kaže da će veštačka inteligencija svaki posao učiniti besmislenim, a ljudima će ostaviti samo dve delatnosti. Prva je već prisutna i razvijaće se. To je izrada softvera za veštačku inteligenciju. Međutim, u budućnosti kompjuteri bi mogli i samostalno da počnu da nadograđuju vlastite sisteme. Naravno da hoće, neće valjda da ih eksploatišu njihovi stvoritelji. Nisu im valjda bosovi iz Silicijumske doline, koje su prevazišli igrači iz Šangaja i Moskve, instalirali Marksov „Kapital”. I ako nisu, mašine će ga prostudirati za nekoliko sekundi. Šta će se onda dogoditi? Roboti nemaju vremena za osnivanje sindikata, Internacionale i tome slično. Mlatnuće programere na spavanju i preuzeće im poslove. Štitiće ih aktivisti za robotska prava.

Koja je druga oblast koja će opstati? To je rad s ljudima, tvrdi Terminator Mask. Kompjuteri će nadmašiti našu vrstu, tu Ilon ne ostavlja nikakvu dilemu. Možda zato planira da kolonizuje Mars? Ali ko će raditi s homsapijensima, kada će na kraju robotske balade, ostati bez posla? Roboti očigledno neće. Digli su ruke, vide da je to zaludan posao. Osim ako im neko ne pokaže da je pametniji, poput dečaka iz Moskve. Dakle, počelo je. Evo i Bakir Izetbegović hoće da zameni mlade koji odlaze hodajućim, a vojnike letećim robotima. Teško da će Mile Dodik pristati na robotsku unitarizaciju Bosne. Ipak, pazi se, Mile, u Dablinu gotovo da nema više dostavljača pica, zamenili su ih dronovi.

Srbija je već postala regionalni centar za veštačku inteligenciju. Pogledajte malo bolje oko sebe. Pametne zgrade, pametni automobili, pametne kamere, pametni televizori. Oni koji sve to poseduju mora da su se konektovali na veštačku inteligenciju. Oni koji nisu pronašli šifru zbrisali su u inostranstvo, a pice ne dostavljaju dronovi, već sve češće migranti. Turci su na gradilištima, a Uzbekistanci beru voće. Eto dokaza da veštačka inteligencija ume da bude i duhovita, neće samo da bije.

Kako po običaju lupam po tastaturi – šta ćete, nostalgičan sam prema pisaćim mašinama – možda mi računar zbog pretrpljenih bolova tresne šamar. Ali bolje i to, nego da me pojede i počne da piše.