Seci i lepi

IZLOŽBA 
Mala opšta enciklopedija, drugo izdanje, 1968–1969, poslužila je beogradskom umetniku Eri Milivojeviću kao izvor materijala za izložbu koja je u galeriji Ozon realizovana pod nazivom „Konceptualna istorija umetnosti“. Moto izložbe zatečen na jednom artefaktu i preuzet sa njega glasi Audiatur et altera pars! (Neka se čuje i druga strana!)

Koja je ideja ove izložbe?

Ideja je konceptualna istorija umetnosti (za razliku od istorije konceptualne umetnosti). U ovom slučaju, začetnik ideje je umetnik. Zašto se umetnik bavi istorijom umetnosti, i zašto se istorija umetnosti bavi umetnikom? Na koji način umetnik oseća da je nešto u redu, ili ne? „Istorija konceptualne umetnosti“ zatvara slučaj, kao da je u pitanju kraj. To liči na kovčeg u koji se umetnost polaže. Kao da istorija umetnosti zaboravlja da umetnost postoji kao živa. Ovaj pokušaj je potpuno suprotan, i realizovan je pomoću iskustva koje ja imam kao konceptualni umetnik, a ne kao teoretičar ili istoričar. Ne bavim se onim što bi bio preveliki zalogaj, ili utopija.

Kako je došlo do te ideje?

Kako je krenula stvar uopšte? Našao sam enciklopediju izdatu 1968. godine, a njen umetnički direktor bio je Stojan Ćelić, koji je bio moj profesor na akademiji. Jedan od njegovih saradnika bila je Biljana Tomić, koja je kasnije bila urednik galerije Studentskog kulturnog centra, gde je konceptualna umetnost u Beogradu i počela. To je vrlo zanimljivo, te dve ličnosti. Otkrio sam haos koji se dešavao u kombinaciji fotografije, legendi ispod i teksta iznad, paradoksalno, formirajući neobične parabole između reči i slike, kao, na primer, „džokej“ i Džejms Džojs. Te fotografije, koje otkrivaju neki drugi smisao, odvojio sam i skeniranjem i uvećanjem („blow up“) pronašao ideju, u samoj igri sa već postojećim materijalom, po principu „seci i lepi“, kao umetničkoj disciplini bliskoj našem iskustvu.

Kako umetnost deluje na nas?

(/slika2)Po osećanju energije koju emituje, ili idejom kojom zrači. Mentalno i vizuelno su dve vrste energije, i svako delo je od toga sačinjeno, a prava umetnost mora pre svega da ima ideju. „Konceptualna istorija umetnosti“ se bavi tim idejama, na ovaj „novi“ način. Kao deo odgovora citiraću detalj predgovora prvom izdanju Enciklopedije, u koji sam, kao deo ovog rada, takođe uneo neke intervencije.

„Istorija čovečanstva još nije napisana, ali se sigurno zna da u njoj nema nijednog veka, nijedne epohe, u kojima je ljudski rod imao toliko krupnih i zajedničkih problema i toliko progresivnih težnji i tekovina ljudskog uma kao danas. Svet nikada nije bio ni tako povezan, ni tako krcat naporima i stremljenjima naroda i nacija kao istorijskih subjekata.

Našem ljudskom veku ostale su u nasleđe kao praktičan zadatak dozrele i realne tendencije opšteg društvenog preobražaja, društvenog skoka na viši stupanj razvitka. U njemu su se u širokoj društvenoj praksi potvrdile progresivne teorije društvenog razvitka naučno formirane u devetnaestom veku. Svet je ipak postao veoma komunikativan, i izložen posmatračkom oku, večno nemirnoj ljudskoj misli i stvaralačkom nemiru savremenog čoveka. Ljudi su povezani svim svojim tekovinama, zvukom, svetlosnim i magnetnim valovima. I nikada nisu bili toliko zainteresovani jedni za druge.

Iako dosad nisu rešena mnoga životna pitanja, od kojih direktno i vrlo akutno zavisi dalja sudbina čovečanstva, u prvom redu problem jedino moguće alternative – beskonačni procvat ili uništenje ljudskog roda – takav razvoj nezadrživo i neminovno vodi ka traženju među ljudima onoga što ih spaja, povezuje, što je izraz solidarnosti, slobode, nezavisnosti, ravnopravnosti i opšteg stvaralačkog poleta i kulturnog skoka. Ako su ranija razdoblja imala kao glavnu oznaku u ljudskim odnosima devizu: upoznaj slabost neprijatelja – ovom ljudskom veku sve više je bliska deviza: upoznaj čovekovu kreativnu snagu i kulturne tekovine i nasleđa za opštečovečanski procvat. To istovremeno znači i suzbiti sve destruktivne i antiljudske, tj. još nesavladane tendencije koje bi težile da okamene razvitak čovečanstva i čovečnosti ili da ga gurnu u provaliju robovanja i propadanja. Blisko istorijsko iskustvo, ma koliko bilo skupo, zna da se mogu obuzdati i slomiti i najagresivnije reakcionarne i dehumanizirane rušilačke sile, ma koliko bile moćne.

Naš čovek, taj oslobođeni i svesni stvaralac, taj subjekt istorije, novog društva i čoveka, ima dovoljno razloga i nasušne potrebe da bude informisan, da sazna i upozna istoriju i tvoračke sile svakog drugog čoveka i nacije, kao istorijskog subjekta i kreatora svoje sudbine, kao ulagača u stvaralačku riznicu čovečanstva. To pravo našeg čoveka kao kulturnog činioca novog društva bilo je osnovna pobuda za sve one koji su svojim upornim trudom i delom uziđivali kamičak po kamičak u mozaik ove opšte enciklopedijske slike današnjeg sveta i njegovog nasleđa...

Postojali su razni pokušaji, još pre naše Revolucije, da se taj zadatak i kulturna potreba na neki način reše, a svi ti pokušaji su bolovali od crvotočina karakterističnih za tadašnji pogled na svet, oskudnosti kadra i znanja, jednostranosti u interpretaciji i od suočavanja kulturne misli, koje je tada bilo svirepi zakon o društvenim odnosima. Zbog toga su pokušaji često morali biti zastareli pre nego što su izašli na svetlost dana...

Nažalost, ljudski rod još nije slobodan od praznovernih, sujevernih, religioznih i svakojakih drugih zabluda...

Ovaj izbor bi morao biti i rezultat što realnije proporcije građe i informacija sa svih područja stvaranja i delatnosti i sa svesnim humanističkim i kulturno-kreativnim filtrom, koji čoveku pruža i saznanje i jasnu orijentaciju o njegovoj ulozi građanina svoje zemlje i sveta...

Bude li ova konceptualna istorija umetnosti uspeli prilog devizi: upoznaj čovekovu kreativnu snagu i kulturne tekovine i nasleđe za opštečovečanski procvat – bićemo radosni i zadovoljni.“