Jelo začinjeno trubom

GUČA
Znate li ko je prošle godine na Saboru u Guči osvojio zlatnu trubu? Ne znate?! A koji je orkestar bio najbolji? Ne znate ni to?! Nego, koji orkestar je dobio zlatnu jabuku? Kako kojuzlatnu jabuku? Pa nagradu za najizvornije sviranje! (Muk) A, znate li možda da je u Guči svirao i Brega sa svojim momcima? Znate?! Baš lepo. I gledali ste koncert! Svaka čast! Nego, šta kažete za Guču? Super ste se proveli: Svadbarski kupus, pečenje, luda žurka... Posle nje mamurluk, ali nema veze, isplati se. A ove godine, idete li opet? Naravno! Guča ne sme da se propusti...

Muziciranje bleh orkestara na prostoru Srbije je u svom razvoju menjalo svoje okruženje. Poniklo je u gradu, a potom prešlo u selo, naposletku se vrativši u grad. Uloga, a sa njom i funkcija bleh orkestara u prvoj – tzv. gradskoj fazi razvoja ove prakse u Srbiji (početak 19. veka) – predstavljala je jedan od oblika njenog kulturnog okretanja Evropi (inicijativa kneza Miloša Obrenovića koji je orkestar izvesnog Mustafe, 1831. godine, zamenio orkestrom koji je napravio austrougarski kapelnik Josif Šlezinger). Ova praksa postepeno se iz tadašnje prestonice Kragujevca raširila i po drugim srpskim gradovima, a numere uobičajenog orkestarskog repertoara sve češće su „obogaćivane” motivima domaće narodne muzike.

Estradna utakmica

U drugoj – seoskoj fazi razvoja trubaštva u Srbiji (kraj 19. veka pa sve do šezdesetih godina 20. veka) – ono se iz grada preselilo na selo. Tu su se oformila tri muzička stila, koja su bila karakteristična po kombinaciji elemenata evropske i domaće muzike: 1. okolina Leskovca i Vranja (jugoistok Srbije); 2. okolina Boljevca i Zaječara (severoistok Srbije) i 3. okolina Čačka i Užica (zapad Srbije). Od ovih stilova, „zapadni” se pokazao najbližim Evropi, dok su stilovi muziciranja u severoistočnoj i jugoistočnoj Srbiji u velikoj meri izražavali osobinu lokalnog muzičkog kolorita. Čak i laicima blisko je njihovo razlikovanje kao „vlaškog”, iako u severoistočnoj Srbiji ovu muziku često izvode i Srbi, odnosno „južnog”, karakterističnog po orijentalnom zvuku i Romima kao izvođačima.

Trubaštvo u Srbiji najveći razvoj doživljava ne kao seoska, već kao gradska praksa. Zahvaljujući inicijativi grada, 1961. godine osniva se muzička manifestacija nazvana Dragačevski sabora trubača. Za razvoj ove prakse može se reći da nije tekao na način koji je prirodan tradicionalnim muzičkim oblicima, već da je proistekao iz želje da se kulturno, ali i ekonomski razvije jedan kraj. Dragačevska inicijativa učinila je da širom Srbije dođe do bujanja ove muzičke prakse. Privučeni takmičenjem, naročito zbog pogodnosti koje su tu čekale pobednike (brojni javni nastupi, ali i sviranje na raznim veseljima – svadbama, slavama i tome slično), u Guču, mesto gde se održava Sabor, pohrlili su brojni orkestri. „Dragačevska truba” je postala simbol domaćeg trubaštva, a nagrade za najbolji orkestar i trubača – nešto što predstavlja najveći domet u karijeri svakoga narodnog muzičara.       

Širenju trubaštva, kao i „zaslugu” za to što je opet postalo gradsko, umnogome su doprinela i „dešavanja” na našim prostorima u proteklih petnaestak godina, koja su kao značajnu posledicu imala velike migracije iz sela u grad.

Kako se muziciranje bleh orkestara „oseća” u gradu? Da li se grad pokazao kao „zdrava sredina” u kojoj se to muziciranje razvija? Odgovor na ovo pitanje, nažalost, kazuje da smo svedoci sve većeg propadanja ove muzičke prakse. To se vidi već na prvi pogled kad i potpunom laiku postaje jasno da su se iz svirke bleh orkestara netragom izgubile njene najvrednije osobine i da su njihovo mesto zauzele neke druge, nastale iz raznih, najčešće „vanmuzičkih” razloga. Tako su, na primer, iz potrebe da opstanu u „utakmici” koju im je nametnula estrada, bleh orkestri prinuđeni da vrše stalne izmene svoga repertoara. Zbog toga kod njih često dolazi do forsiranja orijentalnog stila na račun sopstvenog, budući da je orijentalni stekao veliku popularnost ne samo kod nas, već i u svetu.

Današnji orkestri sve češće se okreću i novim kompozicijama. Razlog za to takođe je estradne „prirode”, prvenstveno učestvovanje na Dragačevskom saboru, budući da propozicije takmičenja zabranjuju da se izvodi bilo šta od onoga što je svirano na nekom od prethodnih. Kvalitet ovih kompozicija koje orkestri za veliki novac kupuju od pojedinih samozvanih kompozitora (uglavnom bivših vojnih muzičara) najčešće je loš, jer su najčešće napisane sa ciljem da ostave utisak na žiri i publiku, sa nedostatkom inspiracije i elementarnih znanja iz kompozicije, harmonije i kontrapunkta.

Publika bez kriterijuma

Tako umesto principa koji su postojali u tradicionalnom sviranju, nove kompozicije najčešće odlikuje svojevrsna rapsodičnost. Ona je izražena kroz nizanje delova koji su međusobno toliko kontrastni, da su neretko i muzički nesrodni. Kompozicije koje imaju takav oblik očigledno su nastale zato što je kroz njih kompozitor želeo da pokaže sve što zna, a takođe i da pruži priliku izvođačima da se iskažu na najbolji mogući način. Želja da se dopadnu kako žiriju, tako i publici, najčešće je ispunjena samo polovično, budući da žiri na njih ne gleda blagonaklono. A publika? Ona, nažalost, budući da nije „obrazovana” na pravi način, ne poseduje ni elementarne kriterijume za procenu kvaliteta svirke bleh orkestara, tako da je uvek više nego zadovoljna. Publici je naprosto dovoljno samo to što učestvuje u saborskom veselju začinjenom ukusnom hranom i pićem i što je sve to praćeno zvukom trube.

Već nekoliko godina program Sabora, uz obavezno takmičenje, ima i koncerte „slobodnijeg” sadržaja, gde se bleh orkestar javlja tretiran na drugačiji način nego što je to uobičajeno. To je nesumnjivo kulminiralo prošlogodišnjim koncertom Gorana Bregovića, koji je najzad dobio svojih „pet minuta“ da na pravom mestu promoviše svoje viđenje trube i trubaštva. Trube koja svira ono što do sada nikada nije, trube koja se udružuje sa gitarom, harmonikom i drugim instrumentima. Tako je najzad ovaj kompozitor i zvanično dobio „potvrdu“ da je ono što on stvara, a po čemu nas „prepoznaje“ ceo svet, jedina prava domaća muzika. To je, uostalom, pokazala i publika koja je masovno posetila koncert, za razliku od finalnog – takmičarskog koncerta, koji je pratilo daleko manje ljudi nego ranijih godina. Bilo kako bilo, bez obzira na to šta je i u šta se pretvorio, dragačevski festival odvija se pod pokroviteljstvom Vlade Srbije, koja na taj način pokazuje da u njemu vidi događaj od prioritetnog značaja za srpsku kulturu...