Umetnici žive večno

Još jedna premijera grandiozne Verdijeve opere „Aide” izvedena je nedavno u okviru letnjeg festivala „Opernair”, u austrijskom gradu Gars Am Kamp, udaljenom sat vremena od Beča. Neki od naših reprezentativnih operskih umetnika kao što su Jadranka Jovanović, Nenad Jakovljević i Ivan Tomašev pevali su u premijernoj predstavi, pod upravom Dejana Savića, dok su se Jasmina Trumbedaš-Petrović i Dušan Plazinić takođe predstavili austrijskoj publici u repriznim predstavama. Publika je sa ovacijama i oduševljenjem prihvatila naše pevače, podrazumeva se i čitav projekat.

Tako je u poslednje tri nedelje Jadranka Jovanović otpevala pet predstava „Aide”. Ako uračunamo i onu iz Novog Sada, kada je uskočila u ulogu Amneris, koju nije pevala 11 godina, da bi spasla gostovanje Beogradske opere od otkazivanja, više je od broja „Aida” koje je ansambl Narodnog pozorišta izveo tokom sezone.

Devetnaestu godinu zaredom, uz minimalnu podršku države, Karel Drgač, reditelj i umetnički direktor ovog festivala, postavlja na ostacima zidina tvrđave, na otvorenoj pozornici, bez ozvučenja, operska dela koje publika ima prilike da gleda tokom letnjih večeri. Pomenuti reditelj postavio je i beogradsku premijeru „Aide” januara ove godine u „Sava centru”. U toj postavci Jadranka Jovanović nije bila u podelama uloga, pa smo je prvo pitali kako to da baš ona peva ulogu Amneris u Austriji?

– Čistota moga odnosa prema muzici, sa davno zaboravljenim sujetama umišljenošću, sa velikom svešću da umetnik samo služi umetnosti, a ne sebi u njoj, donela mi je i ovaj umetnički doživljaj. Nakon slučajnog upoznavanja sa rediteljem Drgačom u direkciji Opere, našla sam se u situaciji da me je zamolio da održim probu i omogućim ansamblu pevanje sa partnerom, jer su se obe Amneris predviđene za premijeru razbolele. U mom srcu je bilo samo razumevanja za njegov problem, i ja sam to prihvatila. Dozvolićete da primetim da ni po biografiji, ni po dobi ne bi trebalo da budem zamena svim zamenama. 

Kako su Austrijanci reagovali na umetnike iz Srbije?

Posebno želim da naglasim da je pred premijeru reditelj Karel Drgač održao takav govor, o Srbima i Srbiji, kakav nije održao nijedan političar u poslednjih ko zna koliko godina. Suze su mi tekle kad sam videla kako je jedan stranac pričao o svojim utiscima iz Beograda. Neverovatno je da je u moru najstrašnijih vesti o nama, koje su godinama takve, jedan stranac imao petlju da uradi tako nešto.

Osim lepog glasa, šta sve čini kompletnu pevačku ličnost?

Pod pevačkim darom i sposobnošću podrazumeva se mnogo toga. Pre svega tu je analitičnost, koju sam ja počela da razvijam svirajući klavir. Od muzičke i opšte inteligencije, izuzetne kondicije, spretnosti tela, improvizacije na licu mesta, adaptacije na sve moguće uslove, izuzetne izdržljivosti, pa do zdravlja, fantastičnog nervnog sistema, ili prihvatanja novog iskustva, gde su orkestar i dirigent sa strane, kao što je to bio slučaj u ovoj „Aidi”.

Koliko kritike utiču na razvoj jednog pevača?

Sve što bih rekla o tome čini mi se da bi umanjilo osnovnu svrhu umetnosti. Svaki početnik skuplja pozitivne kritike, uostalom i na mom veb-sajtu postoji čitav niz lepih reči koje je neko, negde po svetu, pojedinac, napisao o meni. A šta bi to sve značilo da ja nisam išla iz predstave u predstavu, iz nastupa u nastup? Kritičari su ljudi koji žive i umiru, a umetnici su ljudi koji večno žive.

Manje je poznato da ste doneli u Beograd veliki broj rariteta. Podsetite nas, šta sve to beše?

Odavno sam shvatila da postoji muzika koju moje srce oseća i dozvolila sam sebi da pevam sve što mi se sviđa. U Beograd sam donela čitav niz, čak i za našu muzičku elitu, raritetnih i nepoznatih dela. Počev od arije „Pepeljuge”, „Opsade Korinta”, „Armide”, „Orfeja” sa kadencom koja je pisana za Polinu Viardo, „Perikole”, „Hugenota”, „Hamleta”, Rosinijevog „Otela”, „Zarzuele”, „Semiramide”. Uvek sam težila nekom višem cilju, želela da se edukujem, unosim inovacije, hrlila za nečim novim. Autoritetom svog znanja uvek sam išla dalje.

Ko su sada svetske operske zvezde?

Operska mašinerija sveta stalno stvara nove zvezde, ali je za vreme Pavarotija, Karerasa i Dominga to bilo malo prekinuto. Iako su se u svetu pojavili zanimljivi tenori poput Hozea Kure, Rolanda Viljazona ili Roberta Alanje, oni nikada nisu dostigli popularnost slavnog trija. U jednom periodu postojala je težnja da se umesto pevačkih zvezda popularišu dirigenti i reditelji. Vremenom se uvidelo da publika ne dolazi na operu zbog njih već zbog pravih zvezda, a to su pevači. Čini mi se da se sada radi na stvaranju ženskih operskih zvezda, mada su tenori u tom smislu neprevaziđeni.

Kako se prevazilaze različiti pevački ukusi?

Opšta pulsacija života ili umetnosti je takva da je opservacija ljudi strašno troma. Kao da je nema. Profesori kod nas predaju onako kako su ih pre četrdeset godina učili njihovi profesori. To je davno prevaziđeno vreme. Osnova se podrazumeva, mora se osluškivati tok vremena. Kada sam započinjala karijeru, u inostranstvu se tražila harizmatičnost, strast na sceni, sposobnost i izuzetna uverljivost. Onda je odjednom došla nova moda gde se tražilo odsustvo ličnosti. Da bih i dalje pevala morala sam da se prilagodim tim promenama.

Šta podrazumeva savremena opera?

Nemci prednjače sa ekstremno modernim režijama, velike uverljivosti, gde se pred pevače postavljaju teški zahtevi na sceni, a da oni pri tom savršeno pevaju i glume. Kako je opera skupa umetnost, teži se da se uštedi novac. Osmišljavaju se dekori koji su zgodni, a nisu skupi i mogu da se prilagode prostoru. Kostimi se iznajmljuju. Ja sam sada nosila kostim za tri veličine. Štednja je i na honorarima, samo odabrani pevači imaju visoke honorare. Vrlo je težak i neizvestan život pevača u inostranstvu.

Može li četvoročasovna operska predstava da se održi u eri tehnologije i brzih komunikacija?

Opere u trajanju od četiri sata teško mogu da se isprate u današnje vreme. Nije skrnavljenje ako se delo malo skrati i prilagodi uslovima života. U tom pogledu je riječka „Karmen”, koju je Jagoš Marković prikazao u dosta kraćoj verziji, čiju sam premijeru pevala pre nekoliko godina, bila pravi pomak u savremenom shvatanju režije. Kritika je teško prihvatila to sažimanje, ali publika je odlično reagovala, i sigurna sam da dolazi vreme kada će sažimanje opere biti opšte prihvaćeno.