Rak godišnje „odnese" varoš poput Paraćina

U Srbiji godišnje zbog raka nestane jedna varoš veličine Paraćina. Ako vas ne zabrinjava ovo poređenje jer niste iz Paraćina, setimo se da je pre osam godina broj umrlih od raka u Srbiji bio za 5.000 manji. Da li ćete se možda trgnuti kada u budućnosti ovaj podatak počnemo da poredimo s gradovima poput Kraljeva, Kragujevca, Beograda? Nadam se da će se, ipak, nešto promeniti i pokrenuti, mi pacijenti već jesmo.

Dok u okruženju i svetu pratimo pad smrtnosti od raka, mi se penjemo na toj skali i trenutno smo „osvojili” evropski tron po broju umrlih od raka dojke i „srebrno odličje” po broju umrlih od raka pluća. Da li ćemo i kada nešto učiniti da ne bude tako? Vreme je da prestanemo da precrtavamo gradove i brojimo autobuse sa oznakom C 50 (rak dojke) koji odvoze naše ćerke u mrak. Vreme je da borbu protiv raka proglasimo nacionalnim prioritetom, da mobilišemo i stavimo u borbenu gotovost sve raspoložive ljudske i materijalne kapacitete. Da uradimo onako kako je država pokazala da hoće i može kada je pandemija kovida 19 krenula da bukti i kada smo sve, ali baš sve, imali na raspolaganju u relativno kratkom vremenu: od lekova, vakcina, do aparata, infrastrukture, ljudstva. Takvu akciju očekujemo jer jedino tako možemo stati na put ovoj pošasti od koje oboleva i nestaje sve mlađi i mlađi deo ove Srbije. Ali to možemo samo zajedno.

Ženski centar „Milica”, podržan od Udruženja medikalnih onkologa Srbije, 4. juna ujedinio je sve one koji mogu uticati da se nešto na bolje promeni u Srbiji, s jasnim zadatkom da zajedno nađu rešenja za probleme u skriningu, dostupnosti dijagnostike, lečenju, informisanju i kvalitetu života pacijentkinja s rakom dojke… Oko 50 specijalista iz oblasti onkologije, psihologije, predstavnika Ministarstva zdravlja i Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, Instituta „Dr Milan Jovanović Batut”, Digitalne Srbije i Udruženja pacijenata ujedinjenih u Mrežu hrabrih žena od Subotice do Vranja radilo je tog dana kao jedno, sagledavajući problematiku iz svih uglova, dobijajući tako širu sliku problema sa kojim se pacijentkinje susreću tokom prolaska kroz zdravstveni sistem. Zašto to nije bila praksa do sada i zašto se glas predstavnika pacijenata ne čuje na sastancima gde se donose strategije i plan borbe protiv raka?

Jednom prilikom, posle moje prezentacije, rezultatima upitnika koji smo realizovali na području Srbije uključivši 750 žena i devojaka obolelih od raka dojke, uvažena doktorka mi se obratila rečima: „Draga Vesna, ja moram da vam se izvinim zato što mi lekari često zaboravljamo da smo u službi vas pacijenata.” Kada pogledate zdravstveni sistem, u prvim redovima su pružaoci usluga, zdravstveni profesionalci iz primarne, sekundarne i tercijalne ustanove, zavodi, a iznad njih su RFZO, Institut za javno zdravlje, Ministarstvo zdravlja, vlada, skupština, zapravo svi oni čija je uloga izuzetno važna, jer treba da obezbede što bolje uslove i kvalitet rada pružaocima usluga kako bi ishodi lečenja i kvalitet života nas pacijenata bio što bolji. Mi pacijenti zapravo dajemo tu povratnu informaciju kako je „na terenu”.

Zato moramo imati međusobno uvažavanje i zajednički raditi na što boljem putu pacijentkinja kroz sistem. Zato mi pacijenti moramo imati svoje predstavnike tamo gde se o našem kvalitetu lečenja i života odlučuje.

Zašto se onda reč predstavnika pacijenata ne čuje dok sve više žena sa oznakom C50 – rak dojke, nestaje zauvek u tišini? Zašto nečija ćerka mora da prelazi 600 kilometara iz Zubinog Potoka do prvog referentnog centra da bi primila subkutano biološku terapiju koju bi mogla i u svom domu zdravlja da primi utrošivši samo pet minuta?

Zašto 36 odsto žena prekida bolovanje i odlazi da radi jer ne može finansijski da izdrži lečenje? Zašto se 33 odsto obolelih od raka dojke oseća krivom, uplašenom, nesigurnom, prolazeći kroz zdravstveni sistem?

Mi ne želimo da se delimo, jer rak ne bira školsku spremu, ni boju kože, ni versku pripadnost, ni socijalni status, tako ni lečenje ne sme da zavisi od toga. Bilo bi značajno, da prvih šest meseci bolovanje za sve obolele od raka bude 100 odsto plaćeno, bez obzira gde rade i žive. Neophodno je da se mobiliše celokupna zajednica kako bi skrining bio masovan. Da se osmisli platforma za akreditovanu edukaciju lekara na primarnom nivou. Da se razrade različiti načini edukacija i digitalnih platformi za pružanje informacija pacijentima od strane struke i Udruženja pacijenata obolelih od raka dojke. Da se uradi decentralizacija primene onkoloških lekova i pravovremena dostupnost inovativne terapije u Srbiji u skladu sa svetskim vodičima.

Da, važno je da se i mi pacijenti pitamo jer su zbog nas formirani i zdravstveni sistem i celokupna državna podrška ovom sistemu sa ciljem očuvanja našeg zdravlja i kvaliteta našeg života. Da li možemo biti korisni? Naravno, jer nam je stalo, jer je o našim životima reč.