Hteli su da se vrate, ali su ostali zbog sina

Nekoliko meseci posle dolaska u Ufu upoznao sam Milana. Ispostavilo se da smo stanovali u istom delu Beograda. Imali smo i zajedničke poznanike. Naša firma ga je nekoliko puta ranije angažovala. Radio je u Omsku, Permu, Habarovsku i u Kazahstanu.

Milan je mašinski inženjer i uglavnom je vodio radove vezane za vodovod i kanalizaciju. Planirao je da suprugu i sina dovede u Ufu i da se zajedno integrišu u rusko društvo. Dosta dobro je govorio ruski, dugo je radio u Rusiji i smatrao je da su mu na ruskom tržištu šanse za uspeh mnogo veće nego na evropskim tržištima.

Posle šest meseci njegova supruga napustila posao u Srbiji i planirala da za dva meseca sa sinom doputuje u Ufu. Na žalost tog februara 2014. godine počeli su rusko-ukrajinski sukobi. Vlasnik naše firme odlučio je da zbog pada vrednosti rublje odustane od dela planiranih poslova.

Investitor je prihvatio da neke poslove preuzmu podizvođači. Milan, kao i još neki inženjeri i dosta radnika ostali su bez posla.

Morao je da odustane od svih svojih planova. Vratio se u Srbiju. Nekoliko meseci je bio bez posla a ona je počeo da radi nešto izvan struke.

Mi smo krajem 2014. godine završili objekat i svi smo se vratili u Srbiju. Video sam se sa Milanom i upoznao sam njegovu suprugu Kseniju. Njihov sin Viktor krenuo je u školu. Žalili su se da teško žive.

Na žalost i ja sam bio bez posla i znao sam sa kakvim problemima se suočavaju. Posle toga videli smo se još nekoliko puta. Razgovarali smo i nadali se povratku na rusko tržište.

U tom periodu i ja i Milan imali po jednu ponudu za posao u Rusiji. Na žalost ponude su bile, bar po našem viđenju, prilično potcenjujuće. 

Krajem 2015. godine videli smo se sa jednim kolegom iz Ufe. On je našao posao u Nemačkoj i predložio Milanu da i on pođe tim putem.

Angažman je podrazumevao ne samo rad, već i učenje jezika i još brojne korake prilagođavanja nemačkom društvu. Uslov je bio da kandidat ne bude stariji od 42 godine.

Ksenija je imala 41 a Milan 46 godina ali ga je kolega ubeđivao da može uspeti iako je nekoliko godina stariji. Ispostavilo se da je bio u pravu.

Milan i Ksenija su otišli i zajedno sa Viktorom započeli su jedan veliki projekat. Put je bio trnovit ali oni su prelazili jednu po jednu prepreku.

Jedan naš kolega nazvao me pre nedelju dana i pitao kako se zove Milanova supruga. Sledeće pitanje je bilo koliko ima godina. Sve se podudaralo. Pogledao sam njen profil na fejsbuku gde je bilo mnogo njihovih slika. Uglavnom slike na kojima su njih troje. Izgledali su srećno.

Ipak iz komentara na poslednju objavu saznao sam da je Ksenija umrla. Drug koji me je pitao za nju, na Bežanijskom groblju je slučajno video njen grob. Pošto Milanovo prezime nije često on je posumnjao, na žalost ispostavilo se da je bio u pravu.

Nazvao sam Milana i izjavio mu saučešće. Bio je baš utučen, bilo je jasno da je pretrpeo veliki gubitak. Pričao mi je da su im prve godine u Nemačkoj bile mnogo teške. Ksenija nije radila, mnogo energije i vremena su potrošili na učenje jezika. Njegova plata je jedva pokrivala troškove.

Nekoliko puta su hteli da odustanu i vrate se u Beograd. Ipak, Viktor se mnogo brže uklapao i bili su srećni što je on na pravom putu. Kad se sve normalizovalo nastali su novi problemi.

Ksenija je morala na operaciju, pa onda na seriju hemoterapija. Sve je ukazivalo da je dobro. Mislili su da su dobili još jednu bitku.

Na žalost nakon šest meseci pojavile su se metastaze i brzo je usledio kraj. Milan mi je uplakan pričao da se na Nemačku nikad neće naviknuti i da mu je nemački jezik još uvek problem.

Ipak, zbog Viktora ne može nazad. Oni moraju da nastave započeto, na žalost bez Ksenije.

Goran Antonić