Olimpijade ili iluzijade

Sport i politika jako su isprepleteni. Privlačnost sporta za politiku kao novog „opijuma za narod” očigledna je. Više se ne može govoriti o sportu kao ideološki neutralnoj pojavi; naprotiv, sport je postao prijemčiv za sve vrste ideološke i političke isključivosti, za manipulaciju i zgrtanje ogromnog novca.

Sport i politika susreću se na spektaklu kao najznačajnijem obliku izražavanja savremenog društva i kulture, kome ni sport nije odoleo. Spektakl se organizuje da bi ljudi zaboravili svoje oporo svakodnevlje, da bi se usmerila njihova masovna energija na neškodljiva područja po društveni sistem. Sport kao aktivnost i spektakl osmišljava život većeg broja ljudi, njihov stil življenja, identitet, određene obrasce i vrednosti. U tom smislu, politika se svodi na ono što se događa oko sporta.

Nemirni politički vetrovi, ideološke isključivosti, programirani bojkoti i najraznovrsnije podvale pratili su skoro sve dosadašnje olimpijade. Neke od njih su zato pretvorene u svojevrsne „iluzijade”. Ni Olimpijske igre u Pekingu nisu bile pošteđene nemirnih olimpijskih vetrova. To je najbolje pokazao primer politizacije Tibeta i neka nastojanja da se Olimpijske igre uvuku u političke vode, sve do mogućnosti bojkota prilikom njihovog otvaranja.

I na ovim olimpijskim igrama bićemo svedoci žestoke sprege medija, sporta i novca, a manje sporta i politike. Definitivno, olimpijske igre su stale u „medijski kabl”, a televizija je postala globalni stadion savremenog sporta. Sve se fokusira oko medija koji postaju temeljni stubovi velike profiterske utakmice. Otkupom televizijskih prava zgrće se silan novac od slike koja se odašilje u svet željan spektakla. Kroz prenose olimpijskih dešavanja i sportskih događaja povećava se mogućnost plasiranja reklamnih poruka i novih rekorda za plaćene reklamne sekunde.

Sport zauzima sve više mesta na televizijskim programima, čime se svakako ide u susret interesovanju navijača širom sveta, a, s druge strane, podiže se popularnost sporta i sportista. Ali ono osnovno ostaje van televizijske slike – to su ogromne zarade televizijskih kompanija.

Televizija je na taj način već odavno prestala da bude samo posrednik, a sve više učesnik. Stoga mnogi smatraju da ona treba neposredno da utiče na sport.

Ništa se, dakle, ne prodaje tako dobro kao sport. Zato se jedva čekaju mogućnosti prenosa sa olimpijskih igara da bi se na raznim kanalima pojavili takmičari i na taj način udovoljilo televizijskom gledalištu. Sve se to višestruko isplati kroz neizbežnu, agresivnu reklamu.

Razloge za ovo treba tražiti u sve većoj komercijalizaciji sporta uopšte, a vrhunskog posebno, pa u skladu s tim i komercijalizaciji najvećih svetskih sportskih takmičenja, u čemu olimpijske igre već poodavno nisu izuzetak.

Upakovani olimpijski proizvod multinacionalne korporacije prodaju kao najkurentniju robu, sužavajući pri tom prostor delovanja nacionalnih medijskih industrija. Međunarodna svetska pijaca mišića najbolji je primer kako sport postaje najtraženiji izvozni proizvod, medijski zavistan i komercijalno ogoljen. Svakoj medijskoj kući više se isplati da preuzme gotove „sportske serije” nego da izdvaja novac za igrane programe koji postaju preskupi. Olimpijade postaju televizijske, virtuelne olimpijade sa protokom informacija i slika koje se množe u našim sobama.

Masovni mediji će i dalje stvarati olimpijce, slavne ličnosti, zvezde i junake sporta. Publika će uvek očekivati neke novine i priznavati samo jedno: olimpijski junaci predstavljaju sve ono što bismo mi hteli da budemo. I ove olimpijske igre iznedriće novu sportsku aristokratiju, ljude koje volimo i mrzimo, kojima se divimo i zavidimo im, koji jednako privlače i odbijaju.

Kad padne olimpijska zavesa ponovo ćemo se vratiti našoj oporoj svakodnevici, sivilu i baruštini svakodnevnog života. Svet iluzija i virtuelnog zadovoljstva arhiviraće se do sledeće olimpijade („iluzijade”).

Profesor socijalne kulture na
Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu