Vladimir i Džo na magnetnoj rezonanci

Tri dana po izlasku iz izolacije, dakle tek što je preležao kovid, Džo Bajden je ponovo bio pozitivan na koronu iako je uzimao antivirusni lek „pakslovid”. Predsednikov lekar Kevin O’Konor objasnio je da mnogi ljudi koji piju taj lek mogu da dožive reinfekciju. Kada se čovek malo udubi u doktorovu izjavu, umesto da je tek preleti, shvatiće da su lekari upozoravali da je reinfekcija moguća. Zašto je to tako, nije jasno ni lekaru šefa Bele kuće, pa ako se služimo tom logikom, kako će biti jasno svima ostalima?

Američkom predsedniku želim dobro zdravlje. Sirotog Džoa toliko ismevaju zbog znakova demencije, nije li se uostalom rukovao s nevidljivim čovekom, a bilo je tu još podosta lapsusa neočekivanih za najmoćnijeg čoveka na svetu, da je zaista neukusno sprdati se sa Bajdenom od 79 leta. Malo dune vetar i Džo padne niz stepenice predsedničkog aviona. Ako njegovi ljudi malo razmisle, imajući u vidu Bajdenovo ponavljanje korone, koliko li je puta preležao, izdaće leks specijalis za učešće Novaka Đokovića na Ju-Es openu. Nole je zdrav i nije vakcinisan, ali svaki takav pojedinac predstavlja pretnju po nacionalnu bezbednost, pa ne može ni da uđe u Ameriku. Da je kojim slučajem vakcinisan, a zaražen koronom, lagano bi ušao u Sjedinjene Države. Slična logika kao s pomenutim lekom. Izleči te, ali se opet zaraziš za tri dana. Dakle, Nole, što se premišljaš? Nagutaj se tog leka i trk po još jedan grend slem. Usput se negde vakciniši, ima punktova i u šoping-molovima.

Mada ljudima nikako ne možeš udovoljiti. Oni koji ne mirišu Noleta pitaju se zašto udiše negativne jone, ili tome slično, u podzemlju bosanskih piramida i grli drvo, kao Nika Kirjosa. Što bi rekli njegovi mrzitelji, malo je čudnjikav. Kad već virim u zdravstvene kartone političara, kako belosvetskih tako i ovih naših, zašto ne spomenuti Noleta? Veći je od svih njih. Možda američki ambasador i naš stari poznanik Kris Hil ukapira da bi za srpsko-američke odnose bilo od ogromnog značaja ili, što bi rekle diplomate, podigli bi se na viši nivo, da administracija SAD dozvoli Novaku da igra na Ju-Es openu. Možeš ti to, Krise, stari si Bajdenov ortak, šalji depešu u Vašington.

Otkako je izbio rat u Ukrajini, Vladimir Putin se našao na magnetnoj rezonanci svetskih medija i obaveštajnih službi. Onih zapadnih, naravno. Za ruske, Vladimir Vladimirovič ostaje Supermen. Izgleda da Putin uživa da loži zapadnu javnost, pa u Kremlju dočekuje goste za onim džinovski stolom, toliko je dugačak da sa gostima preko puta može da se čuje samo telefonom. Putin jednog dana ima rak, drugog opet rak, a šta bi drugo, kada Rusija izvozi maligni uticaj. Trećeg dana je pošandrcao. Mada, da zapadni spin doktori imaju malo više kreativnosti, njegovom mačo imidžu daleko više mogu da naštete ženski portali i sajtovi plastičnih hirurga, koji analiziraju da li se Vladimir bocka botoksom i ostalim hemikalijama da bi se podmladio. Još kada bi umetnuli i da se šatira, eto rušenja imidža čeličnog bosa novog sveta.

Podrazumeva se da su sve to propagandne medijske igre, koje se u novogovoru nazivaju hibridnim ratom, što me zaista nervira. Šta je postala svetska politika? Proizvodnja novih sorti kukuruza? Međutim, svet mora da se zaludi, da se pažnja ljudi skrene sa suštine, pa stavljaj na skener Džoa i Vladimira.

Ni na Zapadu, ni na Istoku, a bogami ni ovde, ništa novo. Reč je o voajerizmu, prirodnoj ljudskoj želji da se gledaju tuđa posla i tuđe krvne slike. Uzmimo Vučića kao primer. Njegovi politički protivnici su mu izdali toliko zdravstvenih šifri, kao da su bili na kongresu psihijatara, iako Vučić ne krije da boluje od visokog krvnog pritiska. Kako li samo pobeđuje tolike Frojdove? Nije krio da je bio na lečenju u Moskvi pre pet-šest godina, niti da je uoči pandemije nekoliko dana ležao na VMA, što potire tezu da je Srbija zatvoreno i nedemokratsko društvo, gde predsednici ili premijeri kriju svoje zdravlje kao državnu tajnu. U liberalnim krugovima vlada jedno zanimljivo mišljenje: ako prihvatite da obavljate javne funkcije, onda ni zdravstveno stanje više nije vaša privatna stvar, nego pravo građanina da ocenjuje i procenjuje i donosi odluku u vezi s tim.

Po toj tezi, svaki građanin je primarijus, tako da se opet vrtimo ukrug. Važi li lekarska tajna za političare i da li je njihovo zdravlje od javnog interesa?

Donald Tramp se, recimo, toliko mangupirao da je svoj zdravstveni karton objavljivao javno. Samo što ga nije stavljao na bilborde. Šteta, nije se setio. Nije započeo nijedan rat, oporavio je američku ekonomiju, tvrdio da je da je najzdraviji američki predsednik u istoriji, a izgubio je od senilnog Džoa. Tako su hteli Amerikanci. Ronald Regan, trećerazredni glumac u vesternima, srušio je Sovjetski Savez i Varšavski pakt, a pokazivao je znake demencije dok je bio na čelu države. Kasnije se ispostavilo da ga je posećivao i ugledni doktor Alchajmer. Ondašnja administracija je to vešto prikrivala, dok je Mihail Gorbačov izgledao zaista mnogo zdravije i živahnije od kauboja Regana. Gorbačov je još živ, ima 91 godinu i živi u Moskvi.

Da su se vodili zdravstvenim kartonom, ni Amerikanci, ni Žaklina Kenedi, ni Merilin Monro nikada ne bi izabrali mladog i lepog Džona Kenedija. Ispostavilo se da je Džon bio hodajući inventar svih bolesti. Nema šta ga nije zakačilo, a presudio mu je snajperski hitac. Američki arhineprijatelj Fidel Kastro bio je otporan na metke, eksploziv, otrove i svakojaka čudesa. Vođa Kubanske revolucije ušao je u Ginisovu knjigu rekorda kao meta 683 pokušaja ubistva. Kako li su Kubanci izbrojali sve te neuspele atentate?

Fidel je zaista bio car. Toliko dugo je govorio u Ujedinjenim nacijama da bi svi ostali popadali u nesvest. Na kraju ga je pobedila bolest, iako se tvrdilo da je besmrtan. Zapravo nije mnogo pogrešio, svet je revolucija koja teče. Upravo je gledamo.

Vinston Čerčil je idealan primer političke gromade koji je prezirao zdrav život. Nije vadio tompuse iz usta ni dok je spavao, pio je bocu ili dve viskija dnevno, što bi po svim parametrima značilo da nije sposoban za obavljanje bilo kakve funkcije, a kamoli javne. Dakle, svaki dan je bio pijan ko letva, o čemu je pisao u svojim memoarima, za koje je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Stavimo ga u današnje vreme. Takav kakav je bio ne bi smeo ni da pomisli da vozi automobil, a šutnuli bi ga i sa svakog radnog mesta, osim premijera Velike Britanije, koji se prvi suprotstavio Hitleru. Kada je pobedio Adolfa, izgubio je izbore na domaćem terenu. Od koga? Ko se seća Klementa Atlija? Njegov tutor na Oksfordu opisivao ga je kao stasitog, marljivog, pouzdanog čoveka, bez briljantnog stila.

Da se vratim u naše dvorište. Ni Sloba se ni po čemu nije isticao, naročito ne po stilu. Pio je viski, ali očigledno nedovoljno!