Crkva – temelj očuvanja vere i naroda

U nekoliko reči koje slede, siguran sam, neću moći da objektivno i u potpunosti predstavim život Srba u Hrvatskoj, već da se iz svog ugla osvrnem na neke delove života i sitnice koje čine život. Narod. Manjina. Identitet. Suživot. Ove reči su svakodnevica ljudi koji žive van otadžbine.

Kako je fokus moga rada verska nastava u školama, rekao bih neku reč o tome. Pravoslavna verska nastava se izvodi u svim javnim školama u Republici Hrvatskoj gde je za to iskazan interes i postoje uslovi. Osnov za to jeste Ugovor SPC i Vlade RH o pitanjima od zajedničkog interesa. Odlukom Episkopskog saveta imenovan je voditelj Katihetskog ureda, osoba koja će biti korespondent s Ministarstvom nauke i obrazovanja. Zadaci Katihetskog ureda su: izrada kurikuluma, stručno usavršavanje, nadzor rada veroučitelja i drugi poslovi koji se tiču prosvetne delatnosti.

Prema ugovoru, pravoslavna veronauka je izborni predmet koji se predaje u svim osnovnim i srednjim školama i obavezan je za učenike koji ga izaberu. Za formiranje odeljenja u redovnim prilikama potrebno je sedmoro učenika. Nastava se izvodi dva časa nedeljno u osnovnoj školi, a u srednjim školama jedan čas nedeljno. U osnovnim školama veronauka je izborni predmet. U srednjim školama učenici imaju obavezan izborni predmet, pa biraju između veronauke i etike. Planove i programe odobrava Sveti arhijerejski sinod SPC, a saglasnost za njih daje resorni ministar. Veronauka se na prostoru RH izvodi u pedesetak osnovnih i srednjih škola, a pohađa je približno 3.000 učenika. U mestima gde nema dovoljnog broja učenika za formiranje grupa izvodi se parohijska veronauka, čije izvođenje umnogome zavisi od mogućnosti i infrastrukture parohije.

Često se čuju prigovori na račun verske nastave u školi, ali ono što se zaboravlja jeste njena izbornost, sloboda da se izabere ili ne. Zadatak škole je da razvije sve učeničke potencijale, što svakako uključuje i duhovni potencijal. Naravno, potpuni razvoj se dešava u crkvi kao zajednici tela Hristovog, u susretu s Hristom na svetoj liturgiji.

Za crkvu svuda, a pogotovo u rasejanju, verska nastava je od izuzetnog značaja. Ono što verskoj nastavi u rasejanju daje dodatnu težinu jeste to što je ona neizostavni deo razvijanja identiteta našeg naroda. Zbog toga se organizuju letnje škole, najčešće pri manastirima, gde mladi imaju priliku da se upoznaju i druže, razmene iskustva i neguju svoju pravoslavnu kulturu i identitet. U tome je od izuzetnog značaja podrška naših episkopa i eparhija iz Srbije i Republike Srpske s kojima sarađujemo na dobrobit naše dece. Pokušavamo da ih okupljamo kroz horove, kulturno-umetnička društva s kojima sarađujemo, sportske događaje i sve što ih zanima, a crkva može da doprinese.

Život u mešovitoj zajednici podrazumeva susret i saradnju s drugima. Kao pravoslavni hrišćani pozvani smo na ljubav prema svima, a samim tim i na dijalog. Ono što je neosporna činjenica jeste da u svakom mešovitom društvu inicijativa za saradnju treba da ide od većine, koja ne sme da se zatvori u samodovoljnost. Saradnja sa drugim verskim zajednicama, pre svega s Rimokatoličkom crkvom, u teoriji je dobra, ali se u praksi razlikuje po sredinama. Mnogo je teže, a opet mnogo potrebnije, razgovarati i prevazilaziti probleme u sredinama koje su u ratu više stradale. Moramo, kao hrišćani, manje o ljubavi da govorimo, a više da je pokazujemo.

Često kažemo da je naš narod pobožan, ali nije baš crkven. Najčešće je tako gde god da Srbi žive. Tako je i u Hrvatskoj, gde su hramovi mesta okupljanja posebno o većim praznicima i mesnim slavama. Kao i uvek kroz istoriju, u teškim vremenima i uslovima crkve i manastiri su temelji očuvanja vere, kulture, jezika i svega onoga što narod čini narodom.

Često se u razgovoru mogu čuti reči „tako nam je kako nam je” i slično. Sve ove fraze zvuče kao neka uteha samom sebi i privid istinskog života i slobode. Teško je otrgnuti se utisku da život, ne uvek svojom željom, svodimo na preživljavanje, grupisanje u neke svoje zatvorene krugove, otvaranje drugima samo u zoni komfora. Svaka priča o „osetljivoj” temi znači izlazak na nesiguran i vrlo klizav teren. Možda je i pisanje ovih nekoliko redova, isticanje, iskakanje ili rizik, ali svaka reč koja može da pomogne da se bolje razumemo nije uzaludna, ma koliko teška bila.

*Voditelj Katihetskog ureda, sabrat Hrama Prepodobne matere Paraskeve u Vukovaru