Bekstvo od nepravde

Istina je celina, glasi jedna čuvena Hegelova misao. Valja se prisetiti ove Hegelove misli u trenutku kada, posle hapšenja Radovana Karadžića, vladajuće političke snage, unutrašnje i spoljašnje, ponovo pokušavaju podmetnuti kao istinu o ratu u BiH ne celinu, već jedan njen deo. Stoga, dok javnost biva ciljano bombardovana trivijalnostima u vezi sa Karadžićevim „bekstvom od pravde”, nas zanimaju pukotine koje primećujemo u zvaničnoj „istini”. Nešto u njoj upadljivo nedostaje. Jer, uprkos pukoj obaveštenosti o Karadžićevim ratnim zločinima, ili možda baš zahvaljujući njoj, nije nam dovoljno jasno kako su ovi zločini uopšte bili mogući. Ratni zločini su mogući samo u ratu, samo ako je prethodno počinjen sam zločin rata, odnosno zločin protiv mira. Bez zločina rata nema ni ratnih zločina. Tako se u hijerarhiji zločina pokretanje rata ispostavlja, u odnosu na ratne zločine, kao zločin višeg reda. Ali, ko je odgovoran za ovaj zločin kojeg nismo dovoljno svesni, za podrivanje mira i započinjanje rata u BiH? Šesnaest godina nakon početka rata u BiH, odgovor na ovo ključno pitanje uveliko je zamagljen naslagama ideološkog zaborava.

Boreći se protiv ovog zaborava, zarad istorijske istine, prizovimo u sećanje Lisabonsku konferenciju koja je, uz prekide, održana u periodu februar–maj 1992. godine. Ona je bila poslednja šansa da se u BiH sačuva mir. Ta šansa je čak bila veoma povoljna. Alija Izetbegović je prethodno kao politički cilj postavio stvaranje nezavisne, suverene BiH, i jednom prilikom rekao da je za takvu državu spreman žrtvovati i mir. Suočen sa toliko čvrsto izraženom voljom, Karadžić se nalazio pred velikom dilemom, na kraju odlučivši da prihvati takvo rešenje. Tako je na Lisabonskoj konferenciji ponuđen plan o nezavisnoj BiH, ali koja bi bila regionalizovana po etničkom principu. Srpska i hrvatska strana su prihvatile taj plan. Međutim, Izetbegoviću nije bila dovoljna BiH odvojena od Jugoslavije, on je želeo nedeljivu BiH.

On nije imao ništa protiv razbijanja Jugoslavije (čak je za vreme rata u Hrvatskoj javno pozvao regrute iz redova svog naroda da se ne javljaju u JNA). Ali je zato mislio da bi „sve aktivnosti na razbijanju BiH kao države” trebalo sankcionisati zakonskom kaznom (kako stoji u jednom intervjuu). Govoreći protiv podele BiH, pozivao se na etničku pomešanost stanovništva. Ali, to mu nije smetalo kada se delila Jugoslavija, koja je, takođe, gotovo u celini, bila etnički pomešana. On je, na kraju, održao referendum o odvajanju BiH od Jugoslavije, ali je odbacivao ne samo legitimno pravo Srba u BiH da ostanu u Jugoslaviji (od čega su oni u jednom trenutku, kao što smo videli, odustali), nego i pravo da imaju svoju teritorijalnu autonomiju unutar BiH. Sve u svemu, ne shvativši da BiH kao jedinstvena može opstati samo u Jugoslaviji, on je sebi postavio nerealan cilj – nezavisna i istovremeno nedeljiva BiH. Time se upleo u (Gordijev) čvor protivrečnosti koji je mogao rasplesti samo na jedan način – silom, tj. ratom. Odbacio je Lisabonski plan i pokrenuo talas nasilja u vlastitoj državi. Od takve bezumne politike najviše je stradao njegov vlastiti narod.

Ali, Izetbegovićeva politika, takva kakva je, ipak, nije bila dovoljna za sprovođenje ovog zločina. Njegove preterane ambicije mogle su biti obuzdane, ili bar brzo poražene, da nije imao moćne saučesnike sa strane. One koji su održavali, pa i podgrejavali, ove ambicije, imajući za glavnog protivnika Jugoslaviju, nezavisnu od tzv. novog svetskog poretka, koji je samo novi oblik odveć starog i poznatog imperijalizma. Takva Jugoslavija bila je prepreka trajnom nadziranju i ovladavanju njenim nekadašnjim prostorom, gde danas, umesto velike i jake države, imamo malene i slabašne polukolonije i protektorate. Neki od „posrednika” u rešavanju jugoslovenske krize govorili su o preranom priznanju bivših jugoslovenskih republika kao „grešci”. Ali, to nije bila greška već smišljen zločin koji je otvorio Pandorinu kutiju svih ostalih zločina.

Kao što je istina celina, tako je i pravda celina. Pravda je moguća samo ako se primenjuje podjednako na sve slučajeve, bez izgovora i izuzetka. Tako selektivna pravda nije nikakva pravda. Ona je čak gora od nepravde, kao što je poluistina gora od laži. Jer, ovakve „pravda” i „istina” privid su koji prikriva stvarnu nepravdu i laž, sprečavajući njihovo razotkrivanje. Izetbegović je izbegao suočavanje sa pravdom (Haški tribunal odbacio je dokaze koje je prikupila Vlada Republike Srpske kao „nedovoljne”). Ali, pravdi su još uvek dostupni mnogi od onih (zapadnih) moćnika koji su saučestvovali u inicijalnom zločinu protiv mira. Kada prvi put u istoriji vidimo međunarodne snage kako hapse nekog od ovih i sličnih moćnika, odgovornih za zločin rata, moći ćemo da počnemo da govorimo o pravdi.

Nastavnik filozofije