Umetnost u svetlu politike

U Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu otvorena je izložba „Političke prakse (post) jugoslovenske umetnosti” koja je rezultat saradnje između Beograda, Novog Sada, Sarajeva i Zagreba. Uoči otvaranja, u četvrtak 7. avgusta uveče, održana je istoimena tribina o ovom dokumentarističko-kritičko-teorijskom projektu i o tome postoji li nešto poput političkih praksi u umetnosti i kako se na to gleda danas. Spomenut je i odnos između umetnosti i politike a govorili su istoričari umetnosti i kustosi Dunja Blažević, Branko Dimitrijević, Dušan Grlja i Bojana Pejić, kao i umetnik Zoran Pantelić. Moderator je bila Jelena Vesić.

Izložba, koja će biti otvorena do 28. avgusta, ima dva segmenta – „TV galerija” i „Slučaj SKC-a tokom 70-ih godina”. „Slučaj SKC-a” je predstavljen izloženim dokumentima, fotografijama, tekstovima, filmovima, svedočanstvima i beleškama, a „TV galerija” se prati preko pet monitora na kojima se može pogledati oko dvadesetak tv-emisija (od stotinak snimljenih) o avangardnoj umetnosti koje je Dunja Blažević, istoričarka umetnosti, realizovala kao urednica u Redakciji za kulturu TV Beograd od 1981. do 1991. godine.

– Moje kolege i ja dolazimo iz umetničke prakse i naš cilj je da se bavimo novim tehnologijama, metodima rada umetnika, rekao je umetnik Zoran Pantelić. – Kad govorimo o savremenoj umetničkoj praksi dotičemo se vrlo jasnih ekonomskih, društvenih i političkih aspekata koji određuju nov kontekst u kojem živimo. Treba dopustiti umetniku slobodu u transformaciji; ono što mi doživljavamo poslednjih 30 godina je transformacija umetničkog rada, a nju determiniše tehnologija. Važno je da se TV galerija ponovo pogleda, sa današnje distance, i sagleda da li je moguće stvoriti novi registar čitanja savremene umetničke prakse. Uskoro treba da izađe DVD rad o Želimiru Žilniku, novo referentno čitanje njegovog dela, ali ne samo kroz prizmu filma.

O tome kako se društvena situacija odražava na umetničku produkciju i na formulisanje kulturnih institucija govorio je Dušan Grlja:

– Ova izložba je deo toka koji obuhvata sve velike centre u bivšoj Jugoslaviji. Izložba o SKC-u je već bila u Ljubljani, Novom Sadu i Sarajevu. Pokušavamo da podstaknemo izgubljeni kulturni kontekst Jugoslavije. „Slučaj SKC-a” je otkrivanje i pokušaj da se razume kako su se umetničke prakse uzglobljavale u tadašnju političku situaciju – sa današnje tačke gledišta mnogi nekadašnji problemi su relevantni i danas. Današnje institucije kulture imaju kombinovani način rada, one jesu na budžetu, kao što je i SKC bio institucija osnovana od Saveza studenata, ali on je preplitao profesionalni i entuzijastički rad. I danas imamo institucije koje, takođe, ne mogu bez tog protoka ljudi, bez načina rada koji je produktivan; kombinacija entuzijazma i profesionalnog rada i danas je bitna, iako se kao matrica institucije odslikavaju kao birokratske, kroz čitav niz kulturnih agenata koji rade na fri-lens bazi.

Bojana Pejić, komesar ovogodišnjeg Oktobarskog salona i znalac umetničke scene u zemljama bivšeg Varšavskog pakta, pohvalila je organizatora ovog projekta i pripremu retrospektivne izložbe u Beogradu 2009. godine. O istorizaciji avangardne umetnosti u eks Jugoslaviji Pejićeva je rekla na tribini:

– Ono što me i danas iritira u zapadnom čitanju umetnosti jeste da je Jugoslavija, koja nije pripadala Varšavskom paktu, naknadno upisana u mapu socijalističkih zemalja kao da je bila zemlja tipa Albanije, Bugarske ili Latvije. Tu grešku pokušavam da ispravim, što podrazumeva i političku istoriju. Organizatori ovog projekta pokušavaju da urade ono što niko nije, pokušavaju da iz istorije Jugoslavije od 1945. do danas prepoznaju neke pojave koje su bile jugoslovenske. U tom totalitarizmu u kojem smo živeli (socijalistički realizam skoro da nije postojao) treba da prepoznamo da je postojala građanska umetnost (iako će me modernisti mrzeti…).

Istoričar umetnosti Branko Dimitrijević je konstatovao da su danas veliki broj ljudi i institucija zainteresovani za konceptualnu umetnost; pre svega, muzeji koji žele da izlažu i kupuju dela konceptualnih umetnika, počev od Marine Abramović, što govori da je i ova umetnost u jednom momentu postala stil i roba.

Dunja Blažević, istoričarka umetnosti, koja je kreirala umetničke programe u SKC-u i u emisiji „TV galerija” koja je predstavljala, kako kaže, društveno angažovanu umetničku i kustosku praksu, kaže za svoju emisiju da je važan dokument o odnosu umetnosti i javnih medija u kontekstu kulture i kulturnih praksi osamdesetih godina 20. veka.

-----------------------------------------------------------

Mladi su izabrali Dišana

– Posle nastanka novih država, istorija jugoslovenske umetnosti nije više pripadala nikome, a to je oko četiri decenije umetničkih tokova – rekla je Bojana Pejić, dodajući: – Bitno je reći da je nova umetnička praksa nastala u socijalizmu, a pri tom nije bila disidentska. U sedamdesetim, umetnici biraju svoju tradiciju, konceptualna generacija je priznala, s jedne strane, Dišana a, s druge, rusku avangardu Maljeviča. U Beogradu je to važno, jer je grad uglavnom živeo u snu pariske škole koja je formalistička i neangažovana. Mladi su izabrali Dišana koji je reagovao na kontekst, a rusku avangardu prepoznajemo kao onu koja je htela promene u društvu.

-----------------------------------------------------------

Svaka umetnost nosi sa sobom određenu politiku

– U nekadašnjoj bivšoj Jugoslaviji postoje čak dve privatne kolekcije ove umetnosti, jedna u Varaždinu, a druga u Novim Banovcima. Praksu oko SKC-a sedamdesetih razumem kao mesto proizvođenja novog diskursa u umetnosti. Novi diskurs je pokušavao da bude specifičan u odnosu na druge, čak i na političke diskurse. Govorimo o politici umetnosti, jer svaka umetnost nosi sa sobom određenu politiku, a ponajviše ona koja tvrdi da je – ne nosi. Sami akteri u SKC-u su prosto eksperimentisali, ne samo sa formom umetnosti nego i sa načinom razmišljanja o umetnosti. Konceptualna umetnička praksa se mora predstaviti kroz govor o njoj – smatra Branko Dimitrijević.