U bolesti postajemo psihološki ranjivi

Kada je dr Milan Jovanović Batut, jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu, davne 1880. godine pokrenuo časopis „Zdravlje” kako bi običnom narodu davao medicinske savete i motivisao ga da se leči kod lekara, a ne kod nadrilekara i šarlatana, verovatno nije mogao ni da pretpostavi da će 142 godine kasnije u Srbiji jedan od mnogobrojnih nadrilekara, koji je godinama ljude „lečio” od zloćudnih tumora čudotvornim sokovima, konačno biti saslušan u tužilaštvu i da će pacijent preminuti zbog lomljenja prvog vratnog pršljena nakon tretmana kod kiropraktičara u neregistrovanoj ordinaciji. Da je doživeo pandemiju virusa korona, verovatno bi bio šokiran činjenicom da mnogi pacijenti na svoju ruku uzimaju lek koji se u veterini koristi za lečenje glista i parazita i u nozdrve stavljaju „Pavlovićevu mast”. I bio bi poražen podatkom da je čak 90 majki odbilo testiranje svoje novorođene dece na spinalnu mišićnu atrofiju, bolest koja se završava smrću ili trajnim invaliditetom dece.

Nažalost, stiče se utisak da mnogi i dalje kao da žive u 19. veku i bojažljivo koriste „usluge” medicine iz 21. veka. Umesto lekova, koriste pomoćna lekovita sredstva, kucaju na vrata travara umesto doktora i apotekara, leče se na svoju ruku i uz pomoć saveta komšinice sa prvog sprata, a za pomoć se pre obraćaju lajfkouču koji „leči” pozitivnim mislima nego psihologu ili psihijatru. Usluge interneta koriste kada dijagnozu za svoje boljke traže kod „dr Gugla”, a terapiju kod „primarijusa Jahua”.

Ana Vlajković, psiholog i psihoterapeut, objašnjava da u kriznim vremenima ljudi gube poverenje u institucije i zdravstveni sistem, pa se okreću narodnim lekarima i prirodnim načinima lečenja. S druge strane su ljudi koji se leče od ozbiljnih bolesti i koji više ne mogu da podnesu bolove i agresivnu terapiju, pa se okreću bezbolnijim i lakšim rešenjima i osobama na koje ne bi ni pomislili da su zdravi – travarima, vračarama i nadrilekarima.

„U prirodi je čoveka težnja da izbegne bol i ako nam neko ponudi opciju lečenja koja ne podrazumeva psihofizičku patnju, često nećemo pitati koliko košta. Hemoterapija je agresivna, a zračenje je bolno i ostavlja brojne posledice, pa ne treba osuđivati onkološke bolesnike koji su odlučili da prekinu lečenje kod lekara i nastave ga kod nadrilekara. Mi ne znamo kako ćemo reagovati ako nas život suoči s teškom dijagnozom, ali možemo da pretpostavimo kako će se neko ponašati kao pacijent na osnovu toga kako je u prethodnim životnim situacijama reagovao na stres – da li je tražio prečice i išao linijom manjeg otpora ili se direktno suočavao s problemom. Čak i visokoobrazovane osobe mogu da poveruju u obećanje da će magični štapić rešiti problem za dva ili tri meseca jer u bolesti postajemo psihološki ranjiviji i često regresiramo na mentalni stadijum deteta koje ne želi da trpi bol”, objašnjava naša sagovornica. Nadrilekari na tome profitiraju, a za pacijenta se stvari često završavaju fatalno.

„Još nas je otac psihoanalize učio da u životu postoje dva principa – zadovoljstva i realnosti. Kao dete, mi se rukovodimo samo principom zadovoljstva i njemu se prirodno vraćamo u teškim životnim situacijama, kada tražimo najbezbolnije rešenje za problematičnu situaciju. Nažalost, to rešenje je obično pogrešno, veoma bolno i potencijalno opasno. I konačno, ne smemo zanemariti faktor opšteg obrazovanja i kulture – veća je verovatnoća da će manje obrazovane osobe pre zatražiti pomoć od nadrilekara, travara ili kostolomca nego od lekara. Osim toga, mnogim osobama koje žive u ruralnim krajevima i udaljenim mestima nisu dostupne usluge moderne medicine ili moraju kilometrima da putuju do prvog lekara. Da nije bilo ’pokretnih mamograma’ koji su obilazili Srbiju, kod mnogih žena ne bi bio otkriven i izlečen tumor dojke – one bi verovatno umrle pre nego što bi stigle do lekara”, tužno konstatuje naša sagovornica.

Ona, međutim, skreće pažnju na činjenicu da se u medijima često daje prostor samozvanim stručnjacima i „influenserima” da govore protiv zvanične medicine, pa ne treba da čudi što raste sumnjičavost prema belim mantilima.

„Ako imamo naučne dokaze da vakcine deluju i da testiranje otkriva bolest u ranoj fazi i sprečava njene fatalne posledice, a u medijima promovišete pevačice i spisateljice koje neće da vakcinišu svoju decu protiv bolesti koje se mogu efikasno sprečiti, ne treba da iznenađuje što neke majke odbijaju testiranje novorođenih beba na SMA, sa objašnjenjem da se plaše uzimanja genetskog materijala”, zaključuje Ana Vlajković.