Sanjao sam noćas da te nemam

Još nisam video da nekom kompozitoru ili pevaču poljube ruku. A vi? A desilo se to na italijanskom festivalu „Sanremo” 2012. Naime, jedan od voditelja ovog festivala višedecenijske reputacije doslovno je celivao ruku Gorana Bregovića uz vidnu Breginu nelagodnost i sramežljivost, a očito oduševljen Bregovićevim muzičkim dostignućima i stvaralaštvom. Tom prilikom italijanski pevač Samuele Bersani, uz pratnju Bregovićevog „Orkestra za svadbe i sahrane”, otpevao je zaista predivnu tradicionalnu italijansku pesmu „Romagna mia”.

Elem, neko veče na „Jutjubu”, i to sasvim slučajno, nabasah na – Akija Rahimovskog. Pevao je uz pratnju velikog zagrebačkog orkestra i pred prepunom salom predivnu Bregovićevu baladu „Sanjao sam noćas da te nemam”, sarajevskog „Bijelog dugmeta”. Nakon ove balade usledila je i ona još poznatija – „Ima neka tajna veza”. Možda grešim, ali čini mi se da ove dve balade „Bijelog dugmeta” pokojni Aki Rahimovski bolje peva čak i od pevačke legende „Bijelog dugmeta” Željka Bebeka.

Obe ove balade kompozitorsko su delo Gorana Bregovića. Tekst o tajnoj vezi napisala je pesnička lokomotiva i „šef iz senke” one velike sarajevske pop škole šezdesetih i sedamdesetih godina – Duško Trifunović.

Dovoljno je nabrojati samo neke od balada sa ovog albuma „Bijelog dugmeta”: „Ne gledaj me tako i ne ljubi me više”, „Bluz za moju bivšu dragu”, „Loše vino”, „Ove ću noći naći bluz”, „Pristao sam biću sve što hoće”, „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snijegovi i šaš”...

Imao sam sreću da u Parizu i to „kod Zvonke” u prodavnici balkanskih proizvoda, u desetom pariskom arondismanu, sasvim slučajno naletim na CD sa najboljim baladama „Bijelog dugmeta”. Istom prilikom kupio sam i „Dnevnik jedne ljubavi” Josipe Lisac, kao i album sarajevskih „Indeksa” kad je njihov bubnjar bio „doktor za rokenrol”, tad mlađani i lepuškasti Sarajlija Milić Mića Vukašinović. Mica duge „loknaste” plave kose na albumu „Indeksa” „Sve ove godine”, a na fotografiji odmah do sjajnog solo gitariste Slobodana Bode Kovačevića. Nakon odlaska iz „Indeksa” Milić Vukašinović osniva svoj bend „Vatreni poljubac”.

U vreme dok je živeo i stvarao u Parizu, Goran Bregović je napisao muziku za filmove „La Reine Margot” (Kraljica Margo) režisera Patrisa Šeroa i za francusko-tuniski film čiji je režiser Arijel Zejtun „Le nombril du monde” (Pupak sveta). Osim muzike za Kusturičine filmove „Andergraund” i „Arizona drim”, Goran Bregović se pojavljuje i kao autor muzike mnogih drugih filmova.

Ipak, pisanje muzike za film našlo mu se u drugom planu, vrativši se svom pravom muzičkom nervu i izrazu. S izvanrednim „Orkestrom za svadbe i sahrane”, te uz vokalnu pratnju bugarskih pevačica – a sve to uz onaj slogan „Ko ovdje ne poludi, nije normalan!” – Bregović je ovacijama dočekivan na brojnim koncertima širom sveta.

A sve je počelo dečački naivno u sarajevskoj Ulici Miloša Obilića, iznad Baščaršije…

Proveli smo u toj sarajevskoj ulici Brega i moja malenkost detinjstvo u onoj samoupravnoj socijalističkoj Jugoslaviji. Bili smo i srećni i radosni. Njegov otac Franjo, visok i zgodan čovek, bio je vojno lice, čini mi se kapetan prve klase. S dugim i ulaštenim crnim čizmama na nogama vraćao bi se kući. Izgleda da je voleo „čašicu”, što je bio razlog razvoda Goranovih i Predragovih roditelja. Goran ostade s lepuškastom majkom Borkom. Kad sam sa četrnaest godina napustio ovu ulicu našeg detinjstva i sa roditeljima se preselio u daleko sarajevsko naselje Grbavicu, izgubio sam kontakt s Bregovićem. Jednog dana do mene nekako dopre vest da Brega svira bas-gitaru, i to u grupi koju su nazvali „Beštije”. Grupa je svirala u mesnoj zajednici sarajevskog naselja Kovači. Ali, zašto baš „Beštije”?

Verujem da su ovo ime za grupu izabrali po ugledu na onu čuvenu englesku grupu iz šezdesetih godina koja se zvala „The Animals”, a čiji frontmen je bio pevač vrlo zanimljivog i promuklog glasa Erik Berdon. Grupu „The Animals” u svetu pop i rok muzike proslavio je njen zaista veliki hit „Kuća izlazećeg sunca” (House of the Rising Sun).

Nakon početnog muzičkog prolaska kroz grupu „Beštije”, na Bregovićevom muzičkom putu sledile su sarajevske grupe „Kodexi”, trio „Mića&Goran&Zoran” (Milić Vukašinović, Goran Bregović, Zoran Redžić), te grupa „Jutro”. Sve ove grupe danonoćno su vežbale u prostorima Doma mladih, na sarajevskoj Skenderiji. Grupa „Jutro” (1971–1973) ključni je momenat u muzičkom penjanju Gorana Bregovića. „Jutro” je, između ostalih, snimilo i pesmu „Kad bih bio bijelo dugme”, a koja je postala – hit. Nezadovoljan patetičnim i mlakim imenom „Jutro”, Bregović je u sebi svojstvenom maherskom maniru izvukao dve kapitalne reči iz pesme „Kad bih bio bijelo dugme”, dobivši tako grupu koju će nazvati „Bijelo dugme”.

Tih, šezdesetih i sedamdesetih, godina u Sarajevu postojali su zaista izvanredni uslovi za rad i razvoj vrlo brojnih pop i rok grupa. A zahvaljujući predusretljivosti i profesionalnosti muzičkog urednika Radio Sarajeva, Esada Arnautalića, muzički studio ove radio-kuće imao je širom otvorena vrata za stvaralaštvo sarajevskih grupa. Međutim, glavni uslov za snimanje u muzičkom studiju Radio Sarajeva bio je da grupe dođu s vlastitim melodijama, vlastitim muzičkim materijalom, a ne s „prepevima” stranih hitova. Ovako oštre zahteve muzičkog studija Radio Sarajeva, po svemu sudeći, najbolje je iskoristila grupa „Indeksi”, budući da su njen solo gitarista Slobodan Bodo Kovačević i bas-gitarista Fadil Redžić komponovali vlastitu muziku. I sve je to tako išlo dok se na vratima muzičkog studija Radio Sarajeva nije pojavio jugoslovenski muzički fenomen Goran Bregović Brega. Posle toga sve ostalo u Bregovićevoj munjevitoj muzičkoj karijeri manje-više vam je poznato. Kao i detalj da je pred odlazak na odsluženje vojnog roka kod beogradske hajdučke česme sa svojim bendom „Bijelo dugme” održao besplatan koncert, a kojem je prisustvovalo četrdeset hiljada duša.

Krajem jula ove godine Bregović i „Orkestar za venčanja i sahrane” po drugi put su održali koncert u pariskom „Cabaret Sauvage” (Divlji kabare). Pre nekoliko godina nakon njegovog koncerta u ovom kabareu potrčasmo jedan drugome u zagrljaj.

Goran Bregović nije otišao u muzici daleko. On je otišao zbilja predaleko. Ne postoji kutak ili, što bi Dalmatinci rekli, kantun ove planete u kojem on, Goran, nije poznat i priznat kao muzičar svetskog renomea.

Goran Bregović je u muzici krenuo takoreći od „apsolutne nule”, a dogurao je do – zvezda.

*Diplomirani žurnalista i profesor sociologije