Četvorka iz prve klupe, 77 godina kasnije

Dok su se mladi maturanti nedavno uz zvuke trube opraštali od osnovnog školovanja pripremajući se za teže zadatke srednjeg obrazovanja, doktor Vlasta Puhač pokušao je da oživi sećanje na prve dane školovanja dece kolonista od pre 77 godina u Novoj Pazovi. Počeo je da prebira po sećanju ko bi mogao da dođe na taj skup „metuzalema”, ali nikako nije mogao da skupi „četu malu”.

Mesar Stojan Pejnović se opravdao da su ga noge izdale, dodajući: „Ako me Jova pomene u novinama – onda sam zdrav kao dren i računajte kao da sam bio”. Aha, tu je Milan Pjevac, mirođija u svim mesnim, opštinskim i pokrajinskim kulturnim događajima. Pjevac, bez koga još ne mogu mesne kulturne priredbe. Tu je još i Mirko Međo, bivši šef mesne kancelarije i osnivač šahovskog kluba. Ko je još od pre 77 godina? I naš hroničar i najstariji sremski novinar Jovan Vuković. I dalje ni makac. Nema pa nema. Ili su završili ovozemaljske životne zadatke, ili su svoje porodice zapatili u Beogradu i drugim mestima bivše Jugoslavije vođeni poslom.

Druge nije bilo, na „samitu” u čuvenoj novobanovačkoj kafani „Priča” okupili su se, pored Vlaste, još i rečeni Mirko, Milan i Jovan. Kako to obično biva, kad se nađu stari pajtaši iz „onoga veka” započinjanja osnovnog školovanja, sve počinje onim „sećaš li se”. Kako se ne bih sećao, i evo kratke priče.

Čedomir Borović, nagrađen sa više ordena za rad u „Mostogradnji”, „pobunio” se što nije bio na ovom „zboru”. Kaže on: „Mi smo došli u Novu Pazovu novembra 1944, odmah posle prolaska ruske vojske. Kad je trebalo da se opredelim posle osnovne škole, majka Marija kaže: ’Ja sam te dovoljno školovala, imaš svoj hleb, dalje ne mogu, gledaj sam kako ćeš’. Takvo je bilo vreme.”

Sava Smuđa nije u Novu Pazovu došao izdaleka, već iz Surduka. Bilo mu je lakše, pa je na kraju postao nastavnik u novopazovačkoj školi i njen direktor. Vremenom ga sputale razne reume, pa izlazi samo po osnovnu nabavku.

Svi se sećaju prvih učitelja Miloša i Ljubice Miščević, Đorđa Mirića, Voja Milidraga, Jelene i Boška Maksimovića i brige koju su pokazivali za nesnađene učenike, nenavikle na život u ušorenom naselju i organizovanom društvu.

Milan Pjevac nikako ne može da zaboravi špediter kojim su se đaci prevozili do Stare Pazove i trke ko će pre da stigne nazad na stazi dugoj šest kilometara.

Za Vlastu Puhača je nezaboravno vreme prvog zaposlenja u skromnoj ambulanti u Belegišu posle završetka studija medicine: „Mlad, željan života, odem subotom u Beograd među kolege, a kvrca mi u glavi: šta ako neko hitno traži lekara, a mene nema? Napuštam društvo, hitna pomoć me dovozi do ambulante, odahnem kad vidim da me niko nije tražio.”

Kao šef mesne kancelarije, Mirko Međo se trudio da pomogne meštanima da dođu do dokumenata potrebnih da reše neki svoj administrativni problem.

A Jovan je, preko zagonetaka i sporta, počeo da krči novinarske puteve, da bi na skorom kraju ostavio amanet u hronici Nove Pazove, uz svesrdnu pomoć „Sremskih novina”.

Priči nikad kraja...

Vlasta zove: „Jesi li napisao priču?”

„Jesam.”

„Jesi li je poslao novinama?”

„Nisam, znaš ovo vreme, korona, problemi... to iz ’nekad’ nikoga ne interesuje.”

„Ma kako da ne interesuje kako se živelo. Obavezno pošalji i ’Politici’”, savetuje Vlasta.

Evo, poslah, a urednici znaju svoje, pa će biti što će biti.
Jovan Vuković